Простор који заузимамо није само наш

Панчево – Колико смо свесни других бића у својој непосредној околини. Како различита бића утичу на квалитет нашег живота. Колико нас однос према другим бићима обликује и колико су она део нас самих, отворена су питања на која своје одговоре даје осморо уметника и овогодишње издање изложбе XVIII УАД / Уметност, архитектура, дизајн, у поднаслову „Екопоетике: простор за друга бића и нас”. Постављена у Галерији савремене уметности у Панчеву до 20. децембра, уз подршку Министарства културе и информисања и Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, изложба представља инсталације Миљене Вучковић, Катарине Јовановић Allfe и Сенке Тривунац које су продуциране овом приликом и први пут приказане. Затим рецентне радове Владимира Перића Талента, Предрага Терзића, Јелене Мицић и Немање Миленковића који промишљању простора приступају на критички и еколошки освешћени начин, као и рад Ненада Гајића који је недавно постао део колекције Културног центра Панчева.

 Из радова ових аутора, напомиње кустоскиња и селекторка др Соња Јанков, може се закључити да екопоетике нису нешто што је утемељено, дато, канонско и подразумевано у стваралачкој пракси. него да оне настају кроз уметничка истраживања и из борбе, често активистичке, за живот са другим бићима као мерилом квалитетног живота. Штавише, њихови радови критички приступају бројним механизмима „контроле, сузбијања” и/или „уклањања” других живих бића из човекове непосредне околине, при чему уметничка пракса и уметничка истраживања, на комуникативан и некад духовит начин приказују како ти механизми изгледају када се сагледају из другог угла.

– Овога пута сам позвала уметнике да заједно промислимо како делимо простор са другим живим бићима, а они су различито одговорили. Многи су се бавили питањем колико ми у ствари ограничавамо слободу,  кретање и живот других живих бића. Рецимо, Катарина Јовановић је направила специфичан рад, њој су занимљиве оне бодље што се стављају на зграде, да голубови не би могли да слећу и праве неред. Она је искористила те исте бодље да их употреби „против” људи, врло хумористичном и интерактивном инсталацијом, где те бодље посетиоцима „забрањују” кретање кроз галерију на жељени начин – каже за „Политику”, др Соња Јанков, објашњавајући да питања из задате теме захтевају интердисциплинаран, чак и трансдисциплинаран приступ, а да уметност има врло значајну улогу у указивању на кључне проблеме који се тичу управо нашег односа према другим живим бићима.

Међу кључним темама на које се наука и уметност фокусирају током протеклих деценија су симбиоза и међузависност нас и других живих организама и микроорганизама. Упркос томе, наш животни простор резултат је многих бескомпромисних приступа природи на основу којих сузбијамо или подстичемо нежељена или жељена бића у својој околини. Тако смо доживели 21. век без куге, сузбијамо маларију, сузбијамо оболевање од паразита који се могу добити из „нечисте” воде.

– Међутим, у том процесу заборављамо да биљке не служе само да би нама лепо мирисале и лепо изгледале, заборављамо да без плесни имамо проблем органског отпада, заборављамо да су инсекти храна бројним угроженим врстама птица и малих сисара које индиректно трујемо пестицидима и инсектицидима. Заборављамо да простор који заузимамо није само наш, да чак ни наша тела нису само наша већ су станиште многих доброћудних бактерија и гљивица које нам омогућавају да варимо храну, дишемо, живимо – закључује др Соња Јанков.