Слике у дослуху с временом

Тамни витез савремене српске фигурације Владимир Дуњић (1957) одлучио је да, уместо рукавице, баци, монографијом о себи, изазов нашој културној, пре свега ликовној јавности и покаже како би требало да изгледају књиге о уметности и уметницима.

„Амбиција ми је била да начиним књигу са великим словом ’К’”,

каже нам уметник док разговарамо о монографији „Дуњић” за коју је текст написао Милан Комненић.

У аскетски сведеном амбијенту уметниковог атељеа, у ствари, соби у стану који дели са женом и две ћерке, у једном од безличних солитера Новог Београда, Дуњић, познат по перфекционизму и минуциозности којом слика сваки детаљ, прелистава књигу у коју је уложио целога себе. Каже: „Током протекле две деценије, са ретким изузецима, прекинута је и изгубљена традиција добрих уметничких монографија, а оно што се ради, углавном је на недопустиво ниском нивоу.”

Дуњић истиче да је себи поставио циљ да двојезична књига (на српском и енглеском), коју потписује као ауторски рад, буде беспрекорна по обиму, носећем тексту, био/библиографији, коректури и лектури. То подразумева и врхунски квалитет штампе, папира колор репродукција, избор фотографија.

„Презирем ’сликовнице’ које прати досадан текст, највише 25 страна, неусклађен са илустрацијама, а на то су се, углавном, свеле монографије о уметницима, поготово ако нису већ покојни, или су на самом крају каријере”, објашњава сликар и наставља причу о настанку књиге на коју, с пуним правом, може да буде поносан.

„Монографија о Љуби Поповићу била је ’окидач’ да се колеге Васа Доловачки, Милан Туцовић и ја одлучимо да начинимо пројекат који смо упутили Министарству културе и добили подршку. Под окриљем агенције ’Ваљевац’, Фонда Модерно српско сликарство при ваљевској Модерној галерији, покренули смо едицију ’Уроборос’ у којој ће, за почетак, бити штампане наше монографије. Мени је припала ’част’ да будем први и пробијем лед, с обзиром на то да ми је познат дизајн књига”, прича нам даље аутор.

После дипломирања на београдској Ликовној академији у класи Младена Србиновића, Дуњић је четири године са женом и тек рођеном кћерком провео предајући по сеоским школама. Да би могао на миру да слика док је трагао за личном поетиком, пошто се пре тога одрекао младалачког концептуализма и вратио сликарској традицији, зарађивао је радећи у штампаријама.

„Контролисао сам снимање својих радова (у књизи их је 100) до којих сам успео да дођем, јер сам желео да негативи буду урађени под истим условима. То је својеврсна ретроспектива четврт века мога рада и желео сам да начиним еталон за будуће монографије, да се не може ићи испод њеног нивоа дизајна и опреме”, говори Дуњић о књизи у коју је уложио, за њега, драгоцено време, отето од сликарства од кога данас живи.

Тако на фотографијама могу да се виде фактура, растер слика, на којима је Дуњић показао да је технику сликања акриликом на платну, дрвету, лесониту, хартији, довео до савршенства какво су пре пет векова достигла браћа Ван Ајк у техници сликања уљем.

Провидност и етеричност велова на сликама из истоимене серије која може да стане уз раме са делима фламанских мајстора, фирентинских из доба ренесансе или француских мајстора на двору Фонтебло, сачувана је на репродукцијама, као и рафинирани колорит који је понекад на ивици монохромности, али са давинчијевским сфуматима.

За уметника попут Дуњића, замишљеног над егзистенцијалним проблемима савременог човека, запитаног куда идемо, опседнутог трагањем за смислом уметности, коме је Кафка узор у литератури, текст у монографији који ће вербализовати његове идеје, теме и стил је за њега од изузетне важности.

О Дуњићу, чији је доживљај света у дослуху са поезијом и са прозом блиском виртуелној бајковитој стварности, туробном стању духа, меланхолији, фантазмагоријама, писали су многи али он лично највише цени књижевнике као што су Гордана Ћирјанић, Драган Јовановић Данилов, Милан Комненић, Светислав Басара, Бранко Кукић, да наведемо само оне чије је текстове уврстио у монографију.

Избор Комненића (25 књига поезије и огледа), значајне личности савремене српске књижевности, великог ерудите, преводиоца са француског, италијанског, шпанског и немачког језика, да напише текст монографије показао се као сјајан потез. Он је раније доказао да поседује сензибилитет и ’око’ за ликовно стваралаштво запаженим огледима о Лубарди, Љуби, Даду, Ксенији Дивјак, Петру Омчикусу, Милану Туцовићу и монографије о Љубодрагу Јанковићу Јалету.

Комненићев обиман текст о Дуњићевим темама, идејама, порукама, стилу, узорима, писан је са мером и тако надахнуто да може да служи као репер амбициозним историчарима уметности када се буду прихватали сличног задатка.

„Ово је књига која се и чита, а не само гледа”, подвлачи Дуњић и додаје да је Комненић, поред увода, написао седам поглавља у којима хронолошки прати оне фине, али битне промене које су се одвијале у његовом ликовном свету који промишљено гради. Комненић је луцидно запазио да је уметник, остајући доследан само њему својственој, експресивној фигурацији, постао „сликар кризе” кроз коју је српско друштво пролазило, и пролази, остављајући визуелан запис о једном времену попут највећих мајстора у историји уметности.

Дијалог са традицијом који је уметник започео пре 25 година биће сачуван у овој монографији без обзира на то у којем правцу ће ветрови времена понети Дуњићеве слике од којих су многе већ нашле пут до колекционара у иностранству.

„Нећу да се жалим за тим колико сам дана провео у штампарији контролишући сваки лист, али сада могу да уживам у књизи”, са задовољним осмехом каже Дуњић.