Потребна доживотна системска брига за породице рањених

У стравичном злочину у Дубони и Малом Орашју убијено је деветоро младих пред којима је тек био живот – Лазар, Немања, Марко, Александар, Никола, Петар, Кристина, Милан и Далибор. Осам младића и девојака тада је тешко повређено у насумичној пуцњави, неки од њих се још увек налазе на рехабилитацији. Њихов опоравак је дуг и скуп, а трајна системска подршка је изостала. Новинар Веран Матић који на многе начине, па и медијском пажњом покушава да јавност не заборави жртве, ни рањене, сматра да њихова битка неће скоро бити завршена јер је реч о тешким повредама органа, али да су они упркос томе заборављени.

Како је наш лист објавио, Јован Митровић из Малог Орашја, брат Петра и Марка Митровића, убијених 4. маја у том селу надомак Смедерева, прекјуче је најавио хумани подвиг – трчаће 29. децембра од места злочина до манастира Тумане у општини Голубац. Пут дуг око 90 километара прећи ће да би помогао његовим и другарима његове браће који су тешко рањени у масакру у Малом Орашју. Тако ће, рекао је, остварити жељу свог брата Пеце који се за живота спремао на то ходочашће. Али, како је рекао, и да мотивише људе да донирају помоћ за лечење и рехабилитацију шесторо младих људи из тог села који се месецима боре са тешким повредама.

Гест овог момка за сваку је похвалу, али основно питање је – зашто овако.

Веран Матић наводи да му је необјашњиво зашто држава ни после седам месеци није формирала фонд за финансијску подршку породицама убијених и рањених, као и тим који би био стално доступан за подршку у вези здравствених и других потреба.

„Једна самохрана мајка чија је ћерка тешко повређена има приходе од само 35 хиљада динара од чега већина иде на негу, лекове које не покрива фонд, неопходне витамине. Родитељи тешко повређеног дечака поред бриге о једва покретном сину, имају проблеме са здрављем – отац је имао инфаркт пре десетак дана и уграђена су му три стента, а мајка од маја има два обољења која захтевају озбиљније здравствене интервенције и дуготрајно лечење. У трећој породици мајка поред свог редовног посла, почела је и да чисти како би имала додатне приходе, јер отац то не може због хроничне болести, а има још сличних примера”, прича Матић за „Политику”.

Рањени и њихове породице добили су једнократну помоћ у Орашју по 250.000 динара и још око 70.000. Али уз велике трошкове лечења тај новац се брзо потроши. И како ће даље?

Матић сматра да су њима потребна доживотна месечна примања да би рањени могли да се опорављају на задовољавајући и достојанствени начин, а да њихове породице немају елементарне бриге о преживљавању.

„Потребно им је да њихова држава брине о њима и здрављу њихове деце које је трајно нарушено, да не размишљају о егзистенцији без обзира на то да ли имају неко имање или не. Потребно им је да имају некога ко ће им заказати преглед са лекаром који је њиховом детету спасао живот, јер њему верују. Потребан је простор и у Дубони и Малом Орашју у коме ће се млади дружити, укључујући и рањене, где ће се разговарати о злу које им се догодило и како са тим да се носе, са свим најбољим стручњацима. А не да седе у месној заједници без грејања. Није чак реч о новцу, може се прикупити, већ о бризи. И проблем државе и институција у овом случају је што не брину”, сматра Матић.

Подршка је неопходна и породицама убијене деце јер трауме производе хроничне болести које су већ евидентне. Потребан им је и осећај правде, јер неправду ће осећати док су живи знајући да је 20 година максимална законска казна за онога ко им је све узео. Очајни и беспомоћни године затвора за убицу деле на број жртава и долазе до поражавајуће рачунице да један млади живот вреди мало више од годину дана робије. Оправдано страхују да ће њихови ближњи за јавност и надлежне остати само жртве масакра у околини Смедерева и Младеновца. Зар није убијено довољно, питају се они.