„Северне воде” – прича о људскости у екстремним условима

Шта носе „Северне воде” открива се у историјском роману Ијана Макгвајера. Са дивљим, незаустављивим замахом и духом црним као ноћ, Макгвајер плете причу о људскости у најекстремнијим условима. И без одлагања то почиње речима: „Гле човека. Вуче се из дворишта Клеписона на Улицу Сајкс и њуши ваздух пун мириса – терпентин, рибље брашно, сенф,графит... ”

Разговор о овој књизи уприличен је у књижари „Делфи” под кровом Студентског културног центра, где је приређена децембарска трибина „Лагуниног” књижевног клуба, а ове године, на радост поштовалаца писане речи, било их је 106.

Учествовали су преводилац Горан Скробоња и писац Стефан Марковић. Домаћин програма била је Тања Вучковић из „Лагуне”. Многобројна публика упознала је опасне ћуди јунака смештених међу корице овог дела. Међу њима је главни Хенри Дракс харпунџија на „Добровољцу”, који се запутио из Јоркшира у богате воде арктичког круга. На броду је такође, први пут, Патрик Самнер, некадашњи војни хирург упропашћеног угледа, без новца и без боље прилике од тога да плови као бродски лекар на злехудом путовању.

У Индији, за време опсаде Делхија, Самнер је мислио да је дотакао дно. Надао се привременом предаху на „Добровољцу” али са Драксом у посади испоставља се да је одмор немогућ. Откриће злочина у спремишту брода покреће Самнера да нешто предузме. И док се одвија сукоб између два човека у леденој тами арктичке зиме, поставља се судбоносно питање - ко ће преживети до пролећа?

– Писац је дискретно приказао лов на китове, али не начин како то раде аутори који упадну у замку, јер овде читаоци сазнају нешто ново без грубог убацивања информација. То је један од разлога због којих ми је било занимљиво преводити овај наслов. Између осталог пажљиво и дуго сам тражио праве изразе прилагођене нашем духу. Трагао сам за одговарајућим појмовима који се односе на бродове и свет морепловства, трудећи се као и у другим приликама када преводим, да очувам лепоту српског језика – објаснио је Скробоња, који је у овој професији дуже од четири деценије. Постоје неке области у превођењу које су, како каже Горан, незгодне и баш у овом случају то су делови бродова јер ми никада нисмо имали морнарицу, па је користио стручне књиге у којима је могао да види слике бродова, и упозна њихове делове, а у помоћ су му прискочили и пријатељи. – Сваки термин на енглеском има посебну дефиницију за одређени део брода, а превод осим што треба да буде тачан и близак оригиналу, мора да сачува и наше фразе, јер ако се то испусти онда се нарушава богатство матерњег језика и он ће се изгубити у туђем, у овом случају, енглеском језику – истиче преводилац и каже да увек постоји згодно место да се искористи нешто из наше богате традиције, а он се често сети старијих генерација и њиговог говора пуног мудрости и поука. – Требало би то да млади имају на уму и преносе даље – каже Скробоња. Он признаје да су му у „Северним водама” били интересантни сложени људски односи који се могу повезати и са поднебљем где је радња смештена. Све време у овом роману који има елементе трилера, провејава хланоћа севера. Горан подсећа да нас писац судбинама својих ликова упућује и на транзицију кроз коју једно друштво пролази, али и како завршавају животни пут они који се прилагоде и други који нису вични променама.

На питање Вучковићеве - Шта нам „Северне воде” поручују, писац и новинар Стефан Марковић, оцењује да у овом штиву постоји још један слој који се нарочит печат има на на крају, а то је однос човека према природи. Сликовито је то приказано у понашању главних актера према поларном медведу. Када они убију медведицу која је тек на свет донела мече, они га узму с намером да га продају. Током бродолома, мече се бежећи спасава и памти оно што су му учинили људи. И није случајно да се последње поглавље ове књиге завршава сценом у Зоолошком врту, где Самнер, који је прошао сва „сита и решета” сада са промењеним идентитетом, у Берлину, мирно шета и посматра животиње у кавезу све док му мимо његове воље пажњу не привуку деца која загледана у медведа ућебаног крзна и олињале губице, питају родитеље да ли је то лав или тигар. Мајка и отац због тог незнања, мезимце прекоравају и ућуткују да други не чују. А, Самнер се сети свега што је желео да заборави и осети страх док га очи медведа иза решетака држе чврсто прикованог.