„Severne vode” – priča o ljudskosti u ekstremnim uslovima

Šta nose „Severne vode” otkriva se u istorijskom romanu Ijana Makgvajera. Sa divljim, nezaustavljivim zamahom i duhom crnim kao noć, Makgvajer plete priču o ljudskosti u najekstremnijim uslovima. I bez odlaganja to počinje rečima: „Gle čoveka. Vuče se iz dvorišta Klepisona na Ulicu Sajks i njuši vazduh pun mirisa – terpentin, riblje brašno, senf,grafit... ”

Razgovor o ovoj knjizi upriličen je u knjižari „Delfi” pod krovom Studentskog kulturnog centra, gde je priređena decembarska tribina „Laguninog” književnog kluba, a ove godine, na radost poštovalaca pisane reči, bilo ih je 106.

Učestvovali su prevodilac Goran Skrobonja i pisac Stefan Marković. Domaćin programa bila je Tanja Vučković iz „Lagune”. Mnogobrojna publika upoznala je opasne ćudi junaka smeštenih među korice ovog dela. Među njima je glavni Henri Draks harpundžija na „Dobrovoljcu”, koji se zaputio iz Jorkšira u bogate vode arktičkog kruga. Na brodu je takođe, prvi put, Patrik Samner, nekadašnji vojni hirurg upropašćenog ugleda, bez novca i bez bolje prilike od toga da plovi kao brodski lekar na zlehudom putovanju.

U Indiji, za vreme opsade Delhija, Samner je mislio da je dotakao dno. Nadao se privremenom predahu na „Dobrovoljcu” ali sa Draksom u posadi ispostavlja se da je odmor nemoguć. Otkriće zločina u spremištu broda pokreće Samnera da nešto preduzme. I dok se odvija sukob između dva čoveka u ledenoj tami arktičke zime, postavlja se sudbonosno pitanje - ko će preživeti do proleća?

– Pisac je diskretno prikazao lov na kitove, ali ne način kako to rade autori koji upadnu u zamku, jer ovde čitaoci saznaju nešto novo bez grubog ubacivanja informacija. To je jedan od razloga zbog kojih mi je bilo zanimljivo prevoditi ovaj naslov. Između ostalog pažljivo i dugo sam tražio prave izraze prilagođene našem duhu. Tragao sam za odgovarajućim pojmovima koji se odnose na brodove i svet moreplovstva, trudeći se kao i u drugim prilikama kada prevodim, da očuvam lepotu srpskog jezika – objasnio je Skrobonja, koji je u ovoj profesiji duže od četiri decenije. Postoje neke oblasti u prevođenju koje su, kako kaže Goran, nezgodne i baš u ovom slučaju to su delovi brodova jer mi nikada nismo imali mornaricu, pa je koristio stručne knjige u kojima je mogao da vidi slike brodova, i upozna njihove delove, a u pomoć su mu priskočili i prijatelji. – Svaki termin na engleskom ima posebnu definiciju za određeni deo broda, a prevod osim što treba da bude tačan i blizak originalu, mora da sačuva i naše fraze, jer ako se to ispusti onda se narušava bogatstvo maternjeg jezika i on će se izgubiti u tuđem, u ovom slučaju, engleskom jeziku – ističe prevodilac i kaže da uvek postoji zgodno mesto da se iskoristi nešto iz naše bogate tradicije, a on se često seti starijih generacija i njigovog govora punog mudrosti i pouka. – Trebalo bi to da mladi imaju na umu i prenose dalje – kaže Skrobonja. On priznaje da su mu u „Severnim vodama” bili interesantni složeni ljudski odnosi koji se mogu povezati i sa podnebljem gde je radnja smeštena. Sve vreme u ovom romanu koji ima elemente trilera, provejava hlanoća severa. Goran podseća da nas pisac sudbinama svojih likova upućuje i na tranziciju kroz koju jedno društvo prolazi, ali i kako završavaju životni put oni koji se prilagode i drugi koji nisu vični promenama.

Na pitanje Vučkovićeve - Šta nam „Severne vode” poručuju, pisac i novinar Stefan Marković, ocenjuje da u ovom štivu postoji još jedan sloj koji se naročit pečat ima na na kraju, a to je odnos čoveka prema prirodi. Slikovito je to prikazano u ponašanju glavnih aktera prema polarnom medvedu. Kada oni ubiju medvedicu koja je tek na svet donela meče, oni ga uzmu s namerom da ga prodaju. Tokom brodoloma, meče se bežeći spasava i pamti ono što su mu učinili ljudi. I nije slučajno da se poslednje poglavlje ove knjige završava scenom u Zoološkom vrtu, gde Samner, koji je prošao sva „sita i rešeta” sada sa promenjenim identitetom, u Berlinu, mirno šeta i posmatra životinje u kavezu sve dok mu mimo njegove volje pažnju ne privuku deca koja zagledana u medveda ućebanog krzna i olinjale gubice, pitaju roditelje da li je to lav ili tigar. Majka i otac zbog tog neznanja, mezimce prekoravaju i ućutkuju da drugi ne čuju. A, Samner se seti svega što je želeo da zaboravi i oseti strah dok ga oči medveda iza rešetaka drže čvrsto prikovanog.