Страст за летењем Ружице Сокић

Ружица Сокић (1934-2013) рођена је у Београду као ћерка трговца и сувласника листа  „Правда“, Петра Сокића и мајке Вукосаве ћерке свештеника из Бањалуке. Још као девојчица учествовала је у дечијој групи Радио Београда, а године 1958. дипломирала је на Позоришној академији у Београду.

Краће време била је чланица Савременог позоришта да би прешла у Атеље 212, где је својим улогама открила и потврдила свој глумачки таленат као редовна глумица. Глумила је у око 40 филмова. За прву улогу у филму „Горки део реке“ 1965. (Јоце Живановића) награђена је сребрном ареном на фестивалу у Пули. Највећи успех остварила је главном улогом певачице у филму „Кад будем мртав и бео“ Жике Павловића 1967.  и простодушне  уличарке у филму „Жута“ (В. Тадеја) 1973. за коју је у Пули добила „Златну арену“.

Запажена је у споредној улози мајке којој син гине у борби у „Ужичкој републици“ Жике Митровића 1974. за коју је такође награђена  „Златном ареном“.

Запажена је и на телевизији у комадима Бране Црнчевића и Александра Поповића у тв серијама „Цео живот за годину дана“, Рађање радног народа, „Завети“ „Самци“ и друге. Готово да нема награде коју није добила. Била је звезда тог времена.

Године 2010. објавила је сећања „Страст за летењем“ и ту књигу ми је поклонила са посветом: Шарцу, мом „ратном сапутнику“ и брату да ме боље упозна , с љубављу Ружица.

Године 1977. Атеље 212 на цену поставља комад „Сељаци, радници и природна интелигенција“ по сценарију Слободана Стојановића, Дејана Ђурковића и Лазе Шећеровића у коме главне улоге играђу Ружица, Бата Стојковић и Драган Николић. Представу је режирао Бранко Плеша, а ја сам му асистент режије.

Радећи на представи, слободно могу рећи да сам се са Ружицом спријатељио. Договарамо се да изађемо у „Клуб клњижевника“. Дошла  је са Миљом Вујановић глумицом, астрологом , а била је и магистар политичких наука.

Постала је позната кад је 1967. године проглашена за најлепшу жену Србије. Славу је стекла наступањем у филму Желимира Жилника „Рани радови“ кад се за потребу улоге скинула пред камерама. Њен деби на филму је био запажен и због глумачких квалитета, те је за њега добила номинацију за Златног медведа на Берлиналеу. Успех није наставила с обзиром да су је углавном ангажовали за улоге секси лепотица. Имала је велики успех и код публике и код критике. У то време била је са многим мушкарцима.

Режисер Вук Вучко оженио се Оливером Петровић. Убрзо су се растали. Појавила се Никица Маринковић мис Југославије и прва пратиља „Мис света“. Брзо су се венчали и добили сина Ђорђа. Ускоро чаршијом пронела се прича да се Никица разводи од Вука, а разлог је лепа Миља. Вук бежи од ње у Париз. Миља путује за њим да га пронађе и врати. Није знала за адресу, а ни број телефона. На пешачком прелазу среће Вука, али он не пристаје да јој се врати и она разочарана враћа се у Београд.

Бог јој је дао таленте, лепоту, али није имала среће. Судбина јој није била наклоњена. Године 1999. Србија је у рату и она као познати астролог са Милићем од Мачве у Генералштабу прориче генералима наклоност звезда. Тај таленат за њу ће бити трагичан. Тамо упознаје свог љубавног партнера Обрада Зејака који у наступу љубоморе на њу 8.5. 2000.  Испаљује метак од којег је до краја живота остала парализована.

Те вечери у „Клубу“ Миља нам је причала како је популарном глумцу Слободану Ђурићу рекла: Па ти више не живиш. Он је мислио да се она шали. На жалост, шала је била збиља. Убрзо је живот завршио на најстрашнији начин. У Земуну је колима слетео у провалију. И мени је гледала у длан, а ја у то нисам веровао. Те вечери ме је разуверила, кад ми је нешто рекла, а то се и обистинило. Негде око поноћи појављују се Бора Тодоровић и Драган Николић. Сутрадан њих двојица су нас у Атељеу оговарали мислећи да смо у вези.

Отац јој је био левичар. Био је шест месеци пре рата у затвору на Ади Циганлији са Веселином Маслешом и Мошом Пијаде. Мајка јој је причала да је Маслеша кад је изашао из затвора донео цедуљицу на којој је писало: Дај му неколико одела и ципеле.

Ружица је 1964 године стала на луди камен – удала се. Као човек драга, пуна шарма, духовита, а уз то врло интересантна и врло пријатна од које можеш да чујеш много тога. Иако звезда, понашала се као жена из народа. Људе није делила по националности, по образовању или положају. Најважније јој је било да је добар човек.

Нешто морам посебно да кажем о њој. Била је велики љубитељ кућних љубимаца, везана за њих, па је свог пса Чарлија сахранила и подигла му споменик.

Позове ме Ружица у њен стан у Молеровој. Тамо затичем њену мајку Вукосаву која је била тамо. Жали ми се како је самоћа најстрашнија ствар на свету. Ружица ме је угостила као моја рођена сестра која се такође зове Ружица.

Мене је сматрала за брата, што се може видети из њене посвете у књизи „Страст за летењем“.

Пре десетак година Ружица нас је напустила, а убрзо и њен супруг Мирослав. Оставила је многе улоге и реплике које су и данас актуелне. Човек кад  неког има тада није свестан, тек кад га изгуби све му постаје јасно, али на жалост касно.

Мислим да будуће генерације неће моћи да верују да је такав уметник и човек постојао.

Редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa