Дизајн

ПОВОРКА ЧУДЕСА
Током једног кратког периода у београдском жаргону појам "дизајнер" користио се за раднике који на незваничној, уличној берзи нуде помоћ при обављању тешких физичких послова: јаке мишице за селидбе, преношење тешких предмета, евентуално, мања помоћ при грађевинским радовима. На дневницу или на сат. Сасвим га је потиснуо израз "вуковци" настао по месту на којем се налазила берза радне снаге, у близини споменика реформатору српске азбуке.
Крајем двадесетог столећа "дизајн" постаје помодна реч: чини се да је то оквир у који се може сместити све, од пројекције политичких кретања у једној заједници до одеће и шминке естрадних звезда. Јавила су се и многа нова занимања: дизајнер звука, фризуре, имиџа...

Првобитно значење у вези са графичким и индустријским обликовањем прелило се у више области које чак и не морају имати везе са визуелним. Коначно, и једна од хипотеза о настанку света и живота на нашој планети садржи реч "дизајн" – додуше, онај

У тако "тоталној" употреби ове речи јасно је било да се дизајн неће задржати на страницама специјализованих часописа или на безбројним сајтовима које походе заљубљеници у модеран животни амбијент. Феномен којем су посвећене толике студије и докторати, пре или касније, морао је бити "музеализован", не само у оквирима већ постојећих музеја васколике примењене уметности. У другој половини прошлог века музеји су преузели улогу коју су у средњем веку имале катедрале. Они су заузели место фокуса заједнице, постали понос комуне и места специфичног ходочашћа. Зато и није чудно што су се појавили први музеји посвећени искључиво модерном дизајну.

Може ли се замислити музеј дизајна који није "тотално издизајниран"? Такав је и онај лондонски, смештен на обали Темзе. Основан је 1989. године са високо постављеном лествицом амбиција. Углавном их је и остварио: сајт музеја посети годишње више од два милиона заинтересованих, студијске изложбе које приређује путују по целом свету. Поставка, разумљиво, одаје почаст пионирима модернизма – на разне начине. Тако су, између осталог, и портрети великана, пажљиво нацртани, то јест "дизајнирани", распоређени по ходницима, музејским продавницама, у простору кафетерије и другим споредним одајама.

Међу њима се, са правом, нашао и Ласло Мохољи-Нађ. Рођен 1895. године као Ласло Вајс, узео је презиме свог ујака и касније у име додао и име града у којем је одрастао. Након студија права и учешћа у рату који се тада звао "Европски", 1919. године, у Бечу, среће се са радовима руских авангардних уметника, Маљевича, Наума Габоа и Ел Лисицког. Утисак који је смелост тих остварења оставила на Мохољи-Нађа одредила је његов потоњи професионални и животни пут.

Године 1923. заменио је Јоханеса Итена као професор уводног курса на баухаусу. То је, у суштини, означило крај експресионистичког периода, те институције и њен повратак првобитним начелима повезивања уметности са индустријском производњом. Поље његовог деловања било је широко: прегледи авангардне уметности данас се не могу замислити без његових фотограма, фотографија, кинематографских светлосних ефеката, типографских иновација и нацрта за употребне предмете. Бурни историјски догађаји средине двадесетог века натерали су га да промени радну средину – преко Берлина, Париза и Холандије домогао се Енглеске где је у кругу уметника емиграната покушавао да обнови баухаус. Упркос том неуспеху, године боравка у Лондону оствариле су снажан утицај на британску уметност и дизајн. Сличан покушај у Америци, где прелази 1937. године, био је једва успешнији, Нови баухаус трајао је само једну школску годину. Умро је у Чикагу, 1946. године, а васкрсао, као мурал, у лондонском музеју дизајна непуних пола века касније.

Није, међутим, незанимљиво место где се нашао лик Ласла Мохољи-Нађа. Он краси угао просторије на чијем се зиду налазе шкољколике керамичке конзоле. То је одаја у којој се посетиоци музеја, они мушког пола, ослобађају вишка телесних течности. Вероватно ће неко закључити да је место портрета некадашњег професора баухауса, и то портрета на којем, сасвим дизајнерски, слова његовог имена "цртају" коврџаву косу –  помало непримерено. Можда би, истини за вољу, домишљање могло поћи у сасвим другом правцу: није ли писоар иконични предмет авангардне уметности? Биће да су они који су одређивали распоред насликаних великана по помоћним просторијама лондонског музеја покушали да дискретно обзнане танану трансверзалу између Дишана и Мохољи-Нађа. Ненаметљиво, нема шта. А о другачијим алузијама овога пута и овде – ни речи.