Зановић је Шћепан Мали

У стотом, јубиларном „Колу” Српске књижевне задруге управо је објављен нови роман Милисава Савића „Принц и сербски списатељ”. Милисав Савић је, истиче Драган Лакићевић, пуне четири деценије у врху српске књижевности. Српска књижевна задруга је, у обновљеном „Савременику”, објавила Савићев роман „Љубави Андрије Курадића”, тада младог писца, 1972. године. Иста кућа је објавила и његов роман: „Хлеб и страх” (1991), збирку приповедака „Ујак наше вароши” (1977) и „Фуснота” (1995) и антологију „Савремена италијанска приповетка” (1993).

Нови роман Милисава Савића, једног од најактивнијих и поетички најотворенијих представника средње генерације савремених српских прозних писаца, каже Марко Недић, следи најбоље особине његове раније прозе, посебно њеног поступка напоредних наративних токова, примењиваних у многим његовим романима, најизразитије у „Ожиљцима тишине“. За разлику од претходних књига, у којима су паралелне приче биле распоређиване у веће композиционе целине, у овом роману оне се систематично смењују једна за другом током целе садржине овог изузетно занимљивог и провокативног прозног дела.

Нови роман има два наративна тока: један се односи на Стефана Зановића, пустолова и самозваног принца из Паштровића у Црногорском приморју, други на писца и просветитеља Доситеја Обрадовића. Њихови ликови се, попут ликова Андрића и Црњанског у „Ожиљцима тишине“, развијају као типични антиподи. Стефан Заниновић је динамични путник, преварант, љубавник, маштар, затвореник, пригодни песник, пријатељ и познаник европских владара и великих француских писаца и филозофа друге половине 18. века, заљубљеник у непосредни живот и у његове изазовне облике испољавања, пун планова и идеја о побољшању властитог положаја у стварности на штету других и пун наде да се његови снови и жеље у будућности могу испунити. Насупрот њему стоји лик Доситеја Обрадовића, просветитеља и патриоте, рационалисте, моралисте, скептика, писца који је веровао у моћ разума и потребу разумевања међу људима и народима, који је својим високо испољеним националним осећањем, непосредно потврђеним доласком у устаничку Србију, умногоме помогао јачању самосвести српског народа у време Првог српског устанка и борбе за националну и политичку слободу.

Пишући роман о две историјске личности, наглашава аутор, држао се фактографије. Прочитао је велики број књига из 18. и 19. века, али је, наравно, коришћена и фикција.

Казанова, највећи авантуриста 18. века, признао је да је Зановић био већи авантуриста од њега. Леп, висок, облачио се по последњој венецијанској моди, коју је комбиновао са црногорском ношњом. Савић, ипак, мисли да Зановић није био авантуриста, већ човек који је морао да се прерушава. Сматра, такође, да је Зановић, у ствари, био Шћепан Мали.

У роману су описани и Доситејеви последњи дани у Београду. Имао је, објашњава Савић, велику подршку Јована Скерлића, али су против њега били Вук, Његош и драмски писац Коста Трифковић.

Обојици, и Зановићу и Доситеју, заједничка је била љубав према отаџбини.

Милисав Савић најављује да ће ускоро изаћи његови „Римски дневници“ у којима ће, између осталог, бити објашњено и како је настајао роман „Принц и сербски списатељ“.