Изражавање je слободно само ако је „исправно”

Боримо се за право свакога да слободно, без страха од последица, изнесе своје мишљење, рече један од иницијатора „Прогласа” уочи избора, а слично су, месецима уназад, говорили представници пре свега прозападне опозиције и они који су их, директно или индиректно, подржавали. Међутим, судећи по изјавама заступника овог неспорног става, слободно изражавање је дозвољено само уколико се „исправно” мисли, односно дели њихово мишљење. Кад би дозволили да је и мишљење супротно њиховом слободно изражено, не би били тако згранути резултатима избора, нити би тврдили да се „догодила крађа невиђених размера”.

Проглас је изашао пред изборе, а циљ му је, како су изричито навели његови аутори, да што више људи изађе на биралишта и да гласају по сопственој савести. Нису, кажу, хтели никоме да сугеришу коме ће дати глас и не подржавају никога. И стварно нису подржали ниједну листу, нити је било потребе, будући да је и из самог текста „Прогласа”, а нарочито у интервјуима његових потписника свакоме било јасно кога подржавају и како грађани, по њиховом мишљењу, треба „слободно” да гласају.

Аутори „Прогласа” су, како су и сами навели, остварени људи, респектабилних каријера, академици, глумци, редитељи, спортисти, књижевници, лекари… Нису, кажу, никакви елитисти, већ „група људи која жели да охрабри сваког појединца да каже шта мисли”. И трудили су се да својим говорима „охрабре” људе да схвате да живе у диктатури, земљи огрезлој у криминалу и корупцији, да им никад у животу није било горе него данас, да ћуте зато што су уплашени, да не кажем, кукавице, уцењени, купљени… Никоме од „мотиватора” сасвим сигурно ни на памет није падало да већина људи не мисли да живи у диктатури, нити да причом, пре свега, о уцењеним и купљеним људима вређа те људе. Ни онај ко је спреман да учини било шта, ако ће му то донети неку корист, никако не воли да му неко каже да је „продана душа”, а камоли онај ко све што ради, ради зато што има неке своје ставове и принципе, или просто верује да је тако исправно.

Док су „прогласовци” обилазили Србију, политичари које они нису подржали, мада су људи стекли утисак да јесу, путовали су у Берлин, писали писма на белосветске адресе, е да би западним званичницима објаснили зашто морају да им помогну да се сруши „Вучићев криминогени режим”. Било је покушаја да се некако забрани Вучићу да учествује у изборној трци, али то „западњаци” нису могли да обезбеде. Јесте им било жао, али нису знали како би то урадили. Што се тиче предизборних активности у земљи, кад се нису писала писма странцима, углавном су се сводиле на причу о невиђеној изборној крађи која се спрема, јер све осим њихове победе може бити само резултат изборне крађе, и на планове за одбрану „победе” на улици. Свако ко се усудио да слободно изнесе свој став да та победа, судећи по истраживањима јавног мњења, и није баш сигурна, те да грађани од њих треба да чују ставове о важним државним питањима, био је најстрашније извређан, уз свесрдну асистенцију „професионалних” медија.

Вучић је за то време обилазио Србију, селио се с телевизије на телевизију, причао по цео дан шта је урађено и шта ће бити урађено. Толико га је било да је досадио и онима који га подржавају. Али није се он сетио људи у, на пример, лесковачким селима у предизборној кампањи, пошто их је обилазио и кад избори нису ни на видику. Претерује кад каже да нема села у Србији у коме није било, али близу је истини. С њим су у кампањи путовали и људи са оног списка од 2.000 јавних личности које су га подржале, људи остварени, завидних каријера, академици, доктори, спортисти…, који су причали шта је урађено у њиховој области и шта очекују да буде урађено. Успут, Вучић није пропустио ниједну прилику да не каже да о томе ко ће бити власт у Србији неће одлучивати амбасадори, страни политичари, ни са Истока, ни са Запада, већ искључиво наши грађани на изборима. Како грађани буду рекли, тако ће бити, казао је, али и нагласио да ће воља народа бити поштована и одбрањена.

Сигурним „победницима” је требало три сата после Вучићевог саопштавања резултата избора и проглашења победе да се уопште обрате јавности, то и смркнута лица била су речитија од свега што су рекли, а рекли су да чекају званичне резултате и да су убеђени у победу у Београду. Дан касније су се сетили „невиђене изборне крађе”, „пронашли” 40.000 „фантома” из Републике Српске, саблазнили се што тамо неки из Бесног Фока мисле да су Београђани и још гласају само зато што им је село на територији града Београда за његову скупштину. Шта има да се питају они из Бесног Фока какав ће превоз бити и како ће се вратити кући кад суботом нахрупе у тржне центре. То се њих уопште не тиче, о превозу треба да одлучују они који сваког дана до тих тржних центара могу да се прошетају. И какав је то начин да о београдској скупштини одлучује неко из Гроцке, њихов посао је да испоруче воће и поврће на београдске пијаце, а о пијачарини ће одлучивати они који дођу да га пазаре. Па ако им је воће без везе, онда ће да разрежу пијачарину, да се Грочани пуше и да размисле шта су понудили. Али нико им не би замерио, напротив, да су се масовно одазвали позиву да на улици одбране, с правим Београђанима, дабоме, „своју вољу исказану на изборима”, док се не пониште избори у Београду. Два дана касније представници СПН су се сетили да се имају поништити сви избори.

Цитирани су слободно изражени ставови немачких и аустријских европарламентараца, који су се згрозили над „изборном крађом”. Како изгледа слободно изразити свој став у Србији, ако није „исправан”, на својој кожи осетио је Владимир Билчик, известилац ЕП за Србију. Само зато што је рекао да су избори протекли у реду, најстрашније је изгрђен, „једини слеп код очију”. Ништа боље није прошао ни амерички амбасадор Кристофер Хил зато што је рекао да се радује наставку сарадње с новом владом. Одмах му је Драган Ђилас у писаној изјави медијима објаснио како стоје ствари, будући да овај то не зна, јер је био на божићним празницима. Закључио је: „Нико од нас не очекује да било ко из света одређује ко ће бити власт у Србији, нити би то икад прихватили.” Али се од ЕУ, како су представници СПН написали у писму, очекује да утиче на поништавање избора, јер су покрадени, о чему сведоче горе поменути европарламентарци са „исправним ставом”.

Свако ко се усудио да осуди покушај насилног упада у Скупштину града такође је био нагрђен, пошто није видео да је у ствари полиција напала мирне демонстранте, који су „куцали на врата”. То што смо сви видели и чули како носиоци листе СПН позивају на опкољавање Скупштине града и улазак у зграду, Небојшу Зеленовића како зове „Микија (Алексића) да погура” јаче, док пуцају стакла приликом „куцања” на врата моткама, наш је проблем што не умемо исправно да гледамо. Ни убеђивање „прогласоваца” да нисмо видели то што смо видели, него насилнике из полиције, није помогло. „Проглас” је решио да помогне и организовањем највећег протестног скупа. И дошло је много људи, али, кажу немачки медији, недовољно. Много су разочарани опозицијом, па и „Прогласом”, виде, „погрешно”, наравно, да су полицајци нападнути, да су „лидери опозиције истрошени”, да „председник Србије има међународну подршку и резултате на унутрашњем плану кад се ради о инфраструктури, отварању радних места и довођењу индустрије”.

Професор Филозофског факултета у Београду Огњен Радоњић у интервјуу листу „Данас” дао је своје мишљење како је власт разним махинацијама стигла до ових резултата, и навео: „Безоблична маса људи која продаје своје гласове – то није страх и уцена, већ глупост, примитивизам и покваренлук.” Критикује и опозицију због „изостанка рада на терену и политичке кампање” и наводи: „Није се постигла мобилизација грађана. Мора се жестоко радити на терену, на локалу је нужно успоставити локалну инфраструктуру и директан однос с грађанима. Тако је радила опозиција деведесетих. Између осталог, кључна ставка наводног успеха напредњака је тај што они у главу познају своје бираче и стално су у директном контакту с њима. Прозападна опозиција не познаје своје бираче.” Каже да опозиција треба да упозна своје бираче. Добар савет све. Кад упознају ту „безобличну масу”, можда ће разумети зашто она слободно не износи своје мишљење, него ћути. И „погрешно” гласа.

Попадићи и Бата

Представницима листе „Србија против насиља” требало је мало времена да се саберу кад су видели резултате избора и да нема ништа од победе. То је, ваљда, био разлог што су „професионални” медији први дан после избора пребирали разлоге за изостанак победе. Било је, између осталог, навода како је „велика штета што се људи из ’Прогласа’ нису кандидовали, па сви би гласали за Емилију Попадић”. Светлану Бојковић су људи волели да гледају као енергичну Емилију Попадић, али ништа мање нису волели Виолету Попадић, а Лидија Вукићевић је не само подржала него била и у напредњачком споту. Нема тога ко није обожавао Коку, а Јелица Сретеновић је била говорник на митингу СПС-а у Београду. Но, ни Виолета ни Кока нису, а не би ни Емилија била пресудни фактор у изборном исходу. Не бива то у Србији, што свако ко иоле озбиљно прати политику зна. Пример је Велимир Бата Живојиновић, кога су сви обожавали, цитирали и данас цитирају његове реплике из филмова. Баш због тога га је СПС 2002. године кандидовао на председничким изборима, а Бата је освојио само 119.052 гласа и остао иза Вука Драшковића, Војислава Коштунице и Мирољуба Лабуса, зато што се бирао председник државе, а не најомиљенији глумац, филмски или телевизијски лик.