Мање познати Урош Предић

Панчево – Документи и фотографије, писма и разгледнице, уметничка дела, како је изгледао уметников атеље и ко му је позирао, фактографске, али и мање познате детаље живота Уроша Предића, доноси изложба којом Историјски архив у Панчеву обележава 70 година од његове смрти. Изложено сведочи о животу и раду уметника у Панчеву и ван овог града, као и о члановима његове породице, колегама, пријатељима и савременицима. Већим делом богата грађа о једном од наших најзначајнијих сликара друге половине 19. и прве половине 20. века, откупљена је од колекционара, а посебно се издваја оригинални цртеж, „Човек с укрштеним прстима”, датован септембра 1908. године, с иницијалима сликара.

Као истакнути представник академског реализма, Предић је остварио велики број уметничких дела, али је и оставио мноштво писаних докумената. Сазнања како је протекло његово школовање у Панчеву, како је стварао иконостасе и потрете грађана у јужнобанатској вароши, па и како је поделио своју заоставштину, могуће је употпунити управо захваљујући грађи из фондова и збирки, које чува панчевачки архив. Она открива, напомиње архивисткиња Маја Пујин, ауторка изложбе, и мање познате сегменте сликаревог живота, неопходне за потпуно разумевање његовог стваралаштва, локалне историје и уметности града на Тамишу.

– Међу најстаријим изложеним документима су уписнице некадашње Више реалне школе у Панчеву, извор података о школовању сликара и његове старије браће, током шездесетих и седамдесетих година 19 века. Неколико писама која петорица браће Предић упућују једни другима, али и мајци Марији, у великој мери откривају породичну приврженост и топлину што је обележила њихове животе. Посебну скупину чине писма која је Урош из Београда упућивао вајарки Вукосави Вуки Велимировић у периоду од 1924. до 1929. године док је она боравила у Паризу – открива Маја Пујин, ауторка поставке „Живот и стваралаштво Уроша Предића у документима историјског архива у Панчеву” који чува и колекцију уметникове преписке.

Пред публиком су тако и писма која је Предићу упућивао свештеник Цветко Поповић из Детроита, а сведоче да је сликар био цењен и ван граница тадашње државе, код ондашњих досељеника у Америку. Такође, из њих се сазнаје, скреће пажњу Пујин, да је и чувени вајар Иван Мештровић, управо преко Поповића, желео да успостави везу са Предићем. Још један значајан документ из пера савременика је писмо Алфреда Кулија, сликара и публицисте, који износи позитивно мишљење о уметниковим раним делима, посебно се осврћући на сликареве студије у Бечу код проф. Кристијана Грипенкерла.

Последње године Предићевог живота, па и период након смрти, осветљава документација настала у преписци Емилије Ђукић, усвојеног детета његовог најмлађег брата Јосифа. Она је у годинама пред сликареву смрт постала његова правна заступница, водећи преписку са представницима Добротворног фонда „Урош Предић” из Орловата, чија је жеља била да оснују музеј посвећен Предићу. Емилија је заступала и његове наследнике у продаји наслеђене непокретне имовине која се налази у Орловату. У галерији Историјског архива у Панчеву изложена је и мала колекција фотографија Панчеваца, портретисаних у периоду Другог светског рата и неколико година по његовом завршетку, а посебно су занимљиви снимци чланова овдашњих познатих породица.

– Такође, Предић је оставио и запис о свом најмонументалнијем делу у Панчеву, иконама за иконостас Преображенске цркве, који се чува у Збирци професора Ђорђа Живановића. На концу, иако је Урош Предић заузео једну од најистакнутијих позиција у српском сликарству, надалеко познат по својим радовима којима приказује све врлине и мане свог народа, проучавањем докумената, писама, фотографија што сведоче о његовом животу, стиче се слика о изузетно брижном и савесном човеку, који ће остати упамћен као омиљени чика Урош – истиче архивисткиња Маја Пујин.