Пандемије као урагани

Пандемије и велике епидемије су као урагани – изненада се појаве па утихну после више месеци, година или деценија. Ретко потпуно престану да постоје, попут САРС-а (тешког акутног респираторног синдрома), расејаног по свету из Кине 2003. године. Обично болест настави да се јавља, било стално било скоро стално – са сезонским или другим варијацијама – било спорадично, када бива повремено уношена из ендемских жаришта.

Тако је последња, седма пандемија колере кренула из своје постојбине, северозападног дела индијског потконтинента, 1961. године, харала је много година и оставила је своја и данас активна жаришта у више делова света. За пандемију сиде сазнало се 1981. године, а још увек није стављена под контролу.

Пандемија пушења почела је пре нешто више, а пандемија гојазности пре нешто мање од 100 година. Обе још увек трају, уз неминовне разлике. На Западу је пушење сузбијено у великој мери, док се на Далеком истоку, посебно у Кини, тек бележи растући тренд коришћења дувана. У реалистички приказаним карикатурама између два светска рата капиталисти су имали изражене трбухе, подваљке и томпус у устима, а њихови радници су били упадљиво мршави. Данас су богаташи у теретани или на трим-стази, презиру пушење као простачку навику и по правилу су витки, а сиротани слободно време проводе с пивом у једној и цигаретом у другој руци, док столица шкрипи под њиховом тежином.

Када и како онда судимо о крају пандемије или епидемије? Зависи од болести. У време појаве великих богиња у Југославији 1972. године, сходно и данас важећим прописима, чекало се да прође двоструко време максималне инкубације без појаве нових болесника. За проглашење искорењености ове заразе у свету, 1980. године, требало је да истекну две године од регистровања последњег случаја оболевања.

Муке настају када болест опстаје, као што је случај са ковидом 19. Амерички председник Бајден је још септембра 2022. једноставно обнародовао да је пандемија готова, а априла ове године потписао је резолуцију којом је званично окончао ванредну ситуацију због ковида 19 у тој земљи. Ми смо увели, па 6. маја 2020. укинули ванредно стање, треће у нашој модерној историји (после 24. марта 1999. и 12. марта 2003), давно смо олабавили мере спречавања и сузбијања болести, али ванредна ситуација је, бар формално, још увек у току.

Но, какве год да су наше административне одлуке, ковид 19 „живи свој живот”. Његов узрочник је, уз безброј других микроба, постао део наше животне заједнице и тако ће остати. Срећна је околност што то није више она иста болест. С једне стране, ми смо много отпорнији, било захваљујући природном прокужавању, било вакцинацији, а с друге стране, вирус је променио ћуд, поставши нешто питомији, мада и преносивији.

У највећем делу света ковид 19 се данас третира као грип. И, заиста, главни пандемијски удар је за нама. Међутим, последице су застрашујуће. За само три године, инфекција короном се трагично завршила за 20 милиона људи, колико грип однесе жртава за више деценија. Србију је пандемија посебно тешко погодила, јер је убила сваког стотог нашег грађанина.

Тек ће се процењивати дуготрајан штетан утицај ковида 19 на различите системе органа, пре свега на срце, крвне судове и плућа, али је већ сада јасно да смо суочени са епидемијом дугог ковида. Он погађа отприлике сваког десетог болесника (раније је тај проценат био виши) и води крајњој исцрпљености, отежаном меморисању и појави око 200 других непријатних симптома и знакова.

Ове јесени у целом свету су грунуле заразе које су од почетка 2020. биле потиснуте ковидом 19. На рачун Кине су чак упућиване оптужбе да крије нову непознату болест. Испоставило се да је попуштање до тада ригорозних мера довело до учестале појаве низа инфекција дисајних органа, пре свега атипичних упала плућа изазваних бактеријом Микоплазма пнеумоније.

Последњи талас ковида 19 развлачи се у Србији још од августа. Предстојећи празници учиниће да вероватно добије у снази. Прогнозе су неизвесне, јер ми не одређујемо у потребној мери присуство нових сојева вируса, а неки међу њима све су присутнији у овом делу света. Уз то, тек долази права зима. Заблуда је да влажна хладноћа погодује инфекцијама сличним грипу. Од снега и кише се накваси обућа, али сув хладан ваздух поспешује сезонски пораст учесталости већине респираторних зараза.

Мере заштите углавном су препуштене појединцима. Ко је хтео, вакцинисан је против грипа. Код нас, нажалост, нема вакцине против актуелних сојева узрочника ковида 19, јер је интерес грађана био мали. Маске у овом делу света нису шире прихваћене као користан вид заштите, па остају остале мере, пре свега избегавање ризичних ситуација.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa