САД спречиле украјински напад на Крим

Главнокомандујући Оружаних снага Украјине Валериј Залужни је, уз сагласност председника Володимира Зеленског, у лето 2022. године предложио извођење контраофанзиве на југ, према Криму, али САД то нису дозволиле. Портал „Бизнис инсајдер” је, позивајући се на књигу новинара „Волстрит џурнала” Јарослава Трофимова „Наши непријатељи ће нестати”, навео да је Кијев храбром контраофанзивом планирао да пробије део Запорожја, како би изоловао руске снаге на Криму и блокирао копнени коридор до полуострва.

У књизи се цитира високи званичник Пентагона који је рекао да је Вашингтон препоручио украјинским оружаним снагама да заузму Херсон уместо да иду на југ, јер им недостаје обучено особље и опрема за тај напад. Овај високи војни званичник је рекао Трофимову да су САД страховале да ће Кијев „на југу одгристи више него што би могао да сажваће и бити смрвљен”. У књизи се напомиње да Залужни није делио мишљење САД и да је Американцима одговорио да Украјина „треба да нападне тамо где је потребно, а не тамо где је могуће”. Али није било никаквих спорова, пошто је америчка страна контролисала значајан део војне помоћи која се испоручује Украјини и пресудно утицала на војне планове. У то време главнокомандујући није тражио од САД оклопна возила, већ само 90 додатних хаубица и артиљеријску муницију.

С америчке тачке гледишта, „неуспех ове контраофанзиве је био вероватан, а његове последице потенцијално катастрофалне”, па су инсистирали на ослобађању Херсона. У светлу овог открића сада се спекулише да би напад на југ – који се никада није догодио – и долазак на границу с Кримом, могао да има последице стратешке природе. За разлику од продора украјинских снага код Херсона и Харкова, који, показало се, нису имали стратешки карактер. Медији наводе да је тада било могуће успешно извести ову операцију, копнени коридор према Криму би био пресечен, а истовремено би се најјача група руске армије у Херсонској области нашла у огромном котлу, како на левој тако и на десној обали. Украјинске снаге су могле са те позиције артиљеријом да туку транспортна чворишта на Криму, изолујући полуострво. Према том плану из 2022. године, требало је да се оствари све оно што је био план украјинске и западне контраофанзиве следеће године, што није било изводљиво због изузетно утврђених руских положаја. За тих годину дана Русима је заправо дато време да се припреме за одбрану.

Руске одбрамбене линије те 2022. године не да нису биле утврђене, него нису ни постојале. Почетком септембра у Русији још није била спроведена мобилизација и треба се присетити да су резерве живе силе биле на измаку. Захваљујући чињеници да се украјинска војска није фокусирала на југ, него су концентрисали снаге за ударе у области Херсона и Харкова, Руси су између осталих припрема поново покренули и своју војну индустрију.

Војни аналитичари тврде да би, у случају да је украјинска војска стигла до Крима, последице по Русију биле катастрофалне и да би Москва чак била принуђена да пристане на мир под условима Кијева или да постави ултиматум претећи да ће употребити нуклеарно оружје.

Међутим, ако је веровати новинару „Волстрит џурнала”, Американци су уложили вето на тај план. Постоји опција да су од самог почетка намеравали да Крим препусте Русима или су се једноставно плашили нуклеарне претње и уласка у тотални рат.

У међувремену Руси су изгубили Херсон и Харков, али ти губици нису били стратешки порази који су одредили даљи ток рата. Подсетимо се, украјинске трупе су крајем августа 2022. кренуле у офанзиву на десну обалу у Херсонској области. Након дуготрајних борби, почетком новембра руске снаге су се организовано, иселивши сву војну опрему, чак и намештај из зграда – повукли на леву обалу Дњепра. Ово је, наравно, била велика победа Украјине, коју су Руси назвали тактичким повлачењем, али су и даље задржали контролу над копненим коридором до Крима.

Такође у то време, почетком септембра 2022, украјинске снаге су покренуле офанзиву у Харковској области, где су Руси били неспремни због мањка војника и дужине фронта. Украјинци су пробили одбрану, заправо ушетали на готово небрањену територију. Руске трупе су се повукле без опкољавања и стабилизовале линије фронта у дубини територије, па се на крају показало да, упркос политичком и војном ефекту, овај успех Кијева није значио прекретницу у рату.

Из свега се да закључити да су украјински генерали боље процењивали ситуацију, али нису имали одрешене руке да делују. Ово сведочење је још један доказ да војни савезници Кијева нису показали стратешко разумевање ситуације или су имали планове да рат траје много дуже него што је то било разумљиво Украјинцима.