Памук на почасном месту

Од нашег специјалног извештача
Франкфурт на Мајни – Други дан Међународног сајма књига у низу десетина важних догађаја готово сву сајамску публику окупио је на три места: на чувеној „Плавој софи”, необичном форуму где се већ традиционално, готово сваког сата, од јутра до вечери представљају нова издања и хит писци, гостовали су – у размаку од два и по сата – Орхан Памук и Пауло Куељо. Дан раније, у среду, на истој тој „Плавој софи” гостовао је и наш књижевник Драган Великић, а непосредни повод за разговор било је управо објављено немачко издање његовог дела „Руски прозор”.

Трећи догађај било је врло запажено представљање Кине и њеног издаваштва јер је управо ова, једна од најинтригантнијих цивилизација и култура наше планете, почасни гост следећег Франкфуртског сајма, 2009. године.

На својеврсном форуму најмногољудније земље на планети у којој се, веровали или не, годишње објави у просеку између 200.000 и 300.000 нових наслова у тиражима који се могу поредити са укупном продукцијом на неким континентима, представљено је и Удружење независних издавачких компанија. На реторичко питање – „када издавач није издавач”, они лаконски одговарају – „у Кини, уколико је приватни издавач”. Иза ове анегдоте крију се многе невоље кинеских приватних издавача. У земљи у којој само државни издавачи могу званично да штампају књиге, али где истовремено није могуће спречити и забранити рад приватног издавачког сектора који је већ стигао до бројке од сто хиљада професионалаца у том бизнису, ове компаније послују као „компаније културног сектора”, „компаније за промоцију” или као „литерарне агенције”. То их, свакако, не спречава да годишње објаве у просеку и до 30.000 наслова, или чак петнаест одсто укупне кинеске издавачке продукције.

Ђијонг Јие, менаџер за ауторска права из Пекинга, из приватне компаније која је основана при „Универзитетској штампи” каже да приватни издавачки сектор није толерисан у Кини, понекад и зато што се труде да одговоре на све захтеве тржишта књиге, али и зато што је реч о најчешће врло успешним компанијама. О томе говори и податак да данас, око педесет одсто свих штампаних бестселера на кинеском тржишту стиже из приватног издавачког сектора.

Посебна занимљивост је да приватни издавачи у Кини ништа не могу да остваре без партнерства са неким државним издавачем, пре свега не могу ни да региструју своје издање јер само државна компаније има право да затражи и добије ISBN регистрацију. И још један куриозитет: представљајући своју земљу и њено издаваштво, Кинези су истакли и значај Интернета у развоју кинеског тржишта књиге, сасвим несвакидашњи податак о томе да чак 50 одсто читалачке публике ређе узима књигу у руку, већ се опредељује за читање „онлајн”. Та чињеница у тој многољудној земљи намеће и сасвим нови пут за односе између издавача и писаца, још једно занимљиво искуство из Кине. Јер, док је до пре пет година на бестселер листама било само двадесетак одсто нових и непознатих аутора, сада их је чак 60 одсто. Процедура да се стигне до издавача је крајње поједностављена – писци постављају своје романе, приче, новеле на сајтове, „онлајн”, уредници и издавачи их читају и одмах се, непосредно, договарају за објављивање. Независни издавачи из Кине биће, тврди Рам Јанг из њиховог Удружења, лидери у светском утирању веб-путева за промоцију књига, посебно за избор и презентацију будућих бестселера!

Сасвим другачије одочигледно офанзивних кинеских издавача, наступио је овогодишњи „почасни гост” Франкфуртског сајма књига: Турска, чија култура, књижевност и уметност нису непознати овдашњој најширој читалачкој и уметничкој публици, јер само у Немачкој живи неколико милиона Турака, представљена је под слоганом „Фасцинантне боје” или, у енглеском преводу нешто мало другачије, „Турска у свим својим бојама”.

Турска је, баш као и прошлогодишњи „почасни гост” Каталонија, или ранијих година Русија и Кореја, добилa велики простор у сајамском Форуму, уз традиционално велики штанд од неколико стотина квадрата у сајамској хали. И док су ранији „почасни гости” уз стотине изабраних најзначајнијих наслова, најбољих писаца и поета, имали и опредељење да представе и стубове своје миленијумске културе, Турска је „све своје боје” представила на крајње једноставан начин, искључиво кроз књижевност и њене ауторе. У концепцији централне изложбе, њени организатори се нису враћали у дубоку прошлост, већ су се концентрисали на крај 19. и на 20. век, све до наших дана, са основном идејом о припадности „турској нацији, исламској заједници и западној култури”, како је то истакао у каталогу Талат Халман. Замишљене „капије” своје књижевности за сајамског посетиоца Турци отварају, дабоме, са Орханом Памуком на почасном, првом месту, али представљају и многе друге писце, „камене-темељце” турске литературе у којој, супротно свим нашим предрасудама, има врло много – жена.

Дневник осталих културних догађаја, оперских, филмских и позоришних представа, ликовних изложби и гостовања писаца који прате и представљају турску културу у Немачкој, овде је готово немогуће и побројати, јер их има више од 150, започели су још у марту и трајаће све до Нове године.