Како поништити историју

Праћена стидом и нелагодом због немогућности да нешто промени, носталгија води шизофреној позицији када сећање постаје недовољно да надомести празнину прошлих времена, напуштених простора и људи, животних промашаја, а садашњост носи болно сазнање да прошлост више није могуће вратити. „Носталгија се односи спрам сећања као кич спрам уметности”, бележи Светлана Бојм у књизи „Будућност носталгије”. Као доказ да ово до данас недовољно проучено осећање ипак не мора увек носити предзнак кича, Бојмова читаоца подсећа да на носталгију нису били имуни ни Набоков, Џојс, Бродски, Бекет, Кафка, Киш или Дубравка Угрешић. Следећи њихова искуства посредством књижевних дела, она формира појам рефлексивне носталгије која специфичним начином промишљања надилази апсурдну почетну премису о прошлости која је увек била боља.

Носталгија је можда најчешће осећање које се може ишчитати у босанскохерцеговачкој прози млађе генерације од Шејле Шехабовић, Мелине Камерић, Александра Хемона, Иванчице Ђерић, до Мухарема Баздуља. Њихове приповетке, од свих прозних дела писаца из региона највише су тематски везане за „оноштонамседогађалоупоследњихпетнаестгодина”. Чак и када нису писане директно у носталгичном тону, оне посредно изазивају носталгична осећања, немилосрдно чепркајући по нашој, хтели ми то да признамо или не, заједничкој прошлости, покушавајући не толико да нађу узроке колико да уђу у траг последицама удеса који је ненадано задесио њихову генерацију. Читалац након њихових књига, најчешће савремених реалистичких приповести, остаје обузет носталгијом, не обавезно усмереном ка прошлим временима и просторима, већ пре ка утопијском прижељкивању немогуће ситуације у којој се рат никада није догодио.

Већина приповедака у збирци „Чаролија”, Мухарема Баздуља, писана је са позиција малог човека коме је историја преокренула судбину и диктирала даљи ток живота те је једина емоција која преостаје жал за временом без историје. Имплицитно, то је истовремено и чежња за већом слободом и контролом над својим животом коју човек због диктата историје никада неће успети да оствари. Овај „идеолошки”предложак наткриљује усколокалне теме не само глобално познатом идејом о погубној улози историје, већ и јасним референцама на које Баздуљ упућује. Најчешће су то стихови Спрингстина, Боувија, читава приповетка посвећена Џонију Штулићу, али и цитати и путокази ка делима Емила Сиорана, Борхеса, Остера, Пекића, Киша, приче посвећене, једна Борхесу, а друга Албахарију, трећа Жаку Лакаријеру.

Мухарем Баздуљ је писац који уме да направи мост између две генерације – постмодерниста 80-их и 90-их  20. века чије ослањање на пробрану традицију и креативну књижевну игру понекад доводи до граница чистог ларпурлартизма, и писаца новог реализма провоцираног код најмлађе генерације аутора из региона са искуством рата, распада земље, немаштине, губљења етичких координата, личним драмама и трагедијама. Баздуљ, као самосвестан аутор одгајан на књигама Киша, Албахарија и Пекића, избегава да патетику и сентименталност угради у сам текст, компонујући га на темељима метапрозне традиције и неизбежне цитатности. Емоција тек накнадно сустиже причу јер наративни слој, писан у реалистичком коду, функционише као суд у који се тек посредством читаоца улива оно емпиријско што се налази с друге стране књижевности.

Прелаз између теорије и праксе, општег и личног, књижевности и живота, прошлог и новог, коначно између државних граница, аутор остварује ненасилно, без драстичних резова, промишљено владајући емоцијом која, ако бисмо користили категоризацију Светлане Бојм, припада ономе што ауторка назива рефлексивном носталгијом која у себи носи сумњу, иронију, чежњу из очајања... Она, такође, ако је веровати ауторки, испитује начине како се може живети на више места и у више временских зона истовремено. Могућност да се тако нешто оствари припада доменима фикције, дакле несумњиво књижевности, и то, како сада ствари стоје, најпре струји босанскохерцеговачке књижевности у оквиру које читамо и пробрану прозу Мухарема Баздуља.