Kako poništiti istoriju

Praćena stidom i nelagodom zbog nemogućnosti da nešto promeni, nostalgija vodi šizofrenoj poziciji kada sećanje postaje nedovoljno da nadomesti prazninu prošlih vremena, napuštenih prostora i ljudi, životnih promašaja, a sadašnjost nosi bolno saznanje da prošlost više nije moguće vratiti. „Nostalgija se odnosi spram sećanja kao kič spram umetnosti”, beleži Svetlana Bojm u knjizi „Budućnost nostalgije”. Kao dokaz da ovo do danas nedovoljno proučeno osećanje ipak ne mora uvek nositi predznak kiča, Bojmova čitaoca podseća da na nostalgiju nisu bili imuni ni Nabokov, Džojs, Brodski, Beket, Kafka, Kiš ili Dubravka Ugrešić. Sledeći njihova iskustva posredstvom književnih dela, ona formira pojam refleksivne nostalgije koja specifičnim načinom promišljanja nadilazi apsurdnu početnu premisu o prošlosti koja je uvek bila bolja.

Nostalgija je možda najčešće osećanje koje se može iščitati u bosanskohercegovačkoj prozi mlađe generacije od Šejle Šehabović, Meline Kamerić, Aleksandra Hemona, Ivančice Đerić, do Muharema Bazdulja. Njihove pripovetke, od svih proznih dela pisaca iz regiona najviše su tematski vezane za „onoštonamsedogađalouposlednjihpetnaestgodina”. Čak i kada nisu pisane direktno u nostalgičnom tonu, one posredno izazivaju nostalgična osećanja, nemilosrdno čeprkajući po našoj, hteli mi to da priznamo ili ne, zajedničkoj prošlosti, pokušavajući ne toliko da nađu uzroke koliko da uđu u trag posledicama udesa koji je nenadano zadesio njihovu generaciju. Čitalac nakon njihovih knjiga, najčešće savremenih realističkih pripovesti, ostaje obuzet nostalgijom, ne obavezno usmerenom ka prošlim vremenima i prostorima, već pre ka utopijskom priželjkivanju nemoguće situacije u kojoj se rat nikada nije dogodio.

Većina pripovedaka u zbirci „Čarolija”, Muharema Bazdulja, pisana je sa pozicija malog čoveka kome je istorija preokrenula sudbinu i diktirala dalji tok života te je jedina emocija koja preostaje žal za vremenom bez istorije. Implicitno, to je istovremeno i čežnja za većom slobodom i kontrolom nad svojim životom koju čovek zbog diktata istorije nikada neće uspeti da ostvari. Ovaj „ideološki”predložak natkriljuje uskolokalne teme ne samo globalno poznatom idejom o pogubnoj ulozi istorije, već i jasnim referencama na koje Bazdulj upućuje. Najčešće su to stihovi Springstina, Bouvija, čitava pripovetka posvećena Džoniju Štuliću, ali i citati i putokazi ka delima Emila Siorana, Borhesa, Ostera, Pekića, Kiša, priče posvećene, jedna Borhesu, a druga Albahariju, treća Žaku Lakarijeru.

Muharem Bazdulj je pisac koji ume da napravi most između dve generacije – postmodernista 80-ih i 90-ih  20. veka čije oslanjanje na probranu tradiciju i kreativnu književnu igru ponekad dovodi do granica čistog larpurlartizma, i pisaca novog realizma provociranog kod najmlađe generacije autora iz regiona sa iskustvom rata, raspada zemlje, nemaštine, gubljenja etičkih koordinata, ličnim dramama i tragedijama. Bazdulj, kao samosvestan autor odgajan na knjigama Kiša, Albaharija i Pekića, izbegava da patetiku i sentimentalnost ugradi u sam tekst, komponujući ga na temeljima metaprozne tradicije i neizbežne citatnosti. Emocija tek naknadno sustiže priču jer narativni sloj, pisan u realističkom kodu, funkcioniše kao sud u koji se tek posredstvom čitaoca uliva ono empirijsko što se nalazi s druge strane književnosti.

Prelaz između teorije i prakse, opšteg i ličnog, književnosti i života, prošlog i novog, konačno između državnih granica, autor ostvaruje nenasilno, bez drastičnih rezova, promišljeno vladajući emocijom koja, ako bismo koristili kategorizaciju Svetlane Bojm, pripada onome što autorka naziva refleksivnom nostalgijom koja u sebi nosi sumnju, ironiju, čežnju iz očajanja... Ona, takođe, ako je verovati autorki, ispituje načine kako se može živeti na više mesta i u više vremenskih zona istovremeno. Mogućnost da se tako nešto ostvari pripada domenima fikcije, dakle nesumnjivo književnosti, i to, kako sada stvari stoje, najpre struji bosanskohercegovačke književnosti u okviru koje čitamo i probranu prozu Muharema Bazdulja.