Шест сценарија за БиХ у 2024. години

У прошлу суботу дочекана је и Српска 2024. Као и почетком сваке године, медији анкетирају политичаре, експерте, уметнике: „Шта у Новој години чека Србију и Српску?” Народ воли да чује прогнозе оних који „више знају”, мада се обично не испуне. Вучић каже да је Србима судбина иста јер нам се последњих месеци минуле године, као никад, колективни Запад синхронизовано навалио на врат „Косово може да оде из Србије, Српска мора да остане у БиХ”. Ипак, прослава „међународно забрањеног рођендана Републике Српске”, 9. јануара, учинила је да на левој обали Дрине буде посебно свечано, напето и неизвесно, шта се Србима у пола БиХ спрема током наредних 12 месеци.

Све ће остати по старом. Могло би се рећи да се у Босни стално нешто бурно догађа да би остало све исто. Колективни Запад нема ни интереса ни жеље ни воље да распетља босански чвор јер у БиХ нема ни нафте, ни гаса, ни злата, ни јадарита, ни домаће индустрије, ни вишка зиратне земље, ни много потрошача. Једино их брине руски утицај у Српској. Босна никада ни сама са собом није могла да изађе на крај, а није јој ваљао ни вилајет, ни анексија, ни протекторат, ни Александар, ни Јосип. Запад тек не зна шта хоће: ако сви прихвате Дејтон, они га руше, ако нема високог представника, они пошаљу Шмита, ако им фали алат да притегну, измисле бонске овласти, намећу законе и судове, обмањују европским перспективама. И опет ништа. Већ на почетку рата сви мировни посредници су заузели своју страну у босанском грађанском рату, и ево и данас размењују претње, а сви због пречих послова поручују „не таласај”, задовољни да Босна остане мирна. Тешко да ће се и у наредној години нешто битно променити.

Глобалне промене ће преломити. Јасно је да мултиполаризација света иде у прилог српском свету, у првом реду Србији и Српској. Прикључивање и кандидовање великих, многољудних и ресурсима богатих земаља БРИКС-у, ШОС-у и ОДКБ-у недвосмислено показује да се глобални однос снага мења. Баш зато ни Русија у Украјини ни Кина на Тајвану не журе него изнутра војно и економски јачају, окупљају савезнике, чекају да колективни Запад посрне исцрпљен системским противречностима, осипањем јединства, продубљивањем пукотине између САД и Немачке, Европе и арапског света. Одговор САД и ЕУ: укопавају се на Балкану и повећавају притисак на Србију и Српску. „Ко није са нама, тај је против нас.” Динамика глобалне мултиполаризације није синхрона са динамиком нашег отпора и у томе се крије опасност по Српску и Србију: „Не липши магарче до зелене траве.” Уколико избори у САД, у ЕУ и више релевантних земаља, можда нешто и раније промене, утолико боље по нас.

БиХ ће се распасти. Три деценије тврдоглавог гурања пројекта унитарне БиХ, који не само да не напредује него крупним корацима иде натрашке, могао би напокон да дојади и унутрашњим и спољним актерима. Парадоксално, у првим послератним годинама још је било живо сећање на боље међунационалне односе, па макар били остварени под диктатуром (пролетаријата) и драконским казнама за све оне који су јавно исказивали национални идентитет. Но, како је дошао мир, демократија је омогућиле да сва три народа слободно изразе своје особености – националне, верске, језичке, културне, обичајне, традиционалне, фолклорне, менталитетне. То богатство у разликама је занимљиво, „али не у мојој кући” јер, како видимо, у свакодневици живота три народа генерише напетости на ивици сукоба и жељу да се са себи сличним самоорганизују на свом делу БиХ. Чини ми се да је чак и код бошњачког дошло до замора од безбројних јалових покушаја да се растуће разлике утерају у Прокрустову постељу унитарне државе. Спољне интервенционисте то не погађа колико народе у БиХ, али ваљда је време да и код њих разум надвлада ароганцију и дозволе миран разлаз ентитета и кантона.

Договор без спољног посредовања. Иако негде у Дејтонским папирима стоји да се све одредбе могу мењати договором страна потписница, „међународна заједница” никада није рекла „ето вас тамо па се сами договорите шта ћете и како ћете”. Инострани посредници, који су увек несложна множина, више воде рачуна о властитим интересима и њиховом усаглашавању него о интересима локалних народа у спору. Позитиван пример директног договора представника три народа у БиХ била је неформална коалиција националних странака уочи првих избора деведесетих. Тада су заједнички наступили против комунистичке власти, узајамно гласали за националне листе, унапред поделили функције, тако да је поред тријумфалне победе спроведена и мирна и ефикасна транзиција власти. Додик и Човић су током прошле године позивали Изетбеговића на такав договор, али је овај то, ослањајући се на силу САД, прећутао. Није искључено да ће Бошњаци, осведочени како Америка своје савезнике напушта у Авганистану, злоупотребљава у Немачкој, шаље у смрт у Украјини, доћи памети. Можда је професорка Економског факултета у Сарајеву Сабина Силајџић ласта која најављује пролеће.

Повратак на Дејтон. „Дејтонски споразум је донео мир, али не и политичко решење за БиХ”, почели су да понављају Американци, а за њима и Европљани који су га скројили. То је и логички и политички неодрживо, јер је политичко решење и омогућило прекид рата. Дејтонским споразумом БиХ је добила Устав, који је темељ политичког решења, а у осталим анексима су дефинисане основне институције и функције државе, „цела у три дела”. Иако ће се испоставити да је то била још једна „привремена и прелазна” обмана „у духу” Запада, остало је црно на бело записано, од све три стране потписано и међународно гарантовано, да ће БиХ бити конфедерална држава. Минимална централна власт са свега четири заједничке функције и високом политичком аутономијом делова којим припадају све остале надлежности. Све што је самовољом в. п. отето, наметнуто, суспендовано, нема тежину Устава и воље народа, и на некој будућој конференцији о Босни можда буде као и на Јалти за Југославију – фифти-фифти, илити у сарајевском жаргону „лапо-лапо”.

Српска ће отићи из БиХ. Парадоксално, али лажни в. п. би могао да донесе нешто заиста ново у БиХ. Он размишља: ако у пола БиХ могу да будем прихваћен као прави, онда могу у Босни и да урадим што год ми падне на памет. Вероватно је негде на брифингу пред одлазак у Сарајево чуо да је „Босна земља чуда” и да на „њеним границама престаје логика”, па се и сам понаша у складу с тим. Пошто сви, не само у БиХ, сматрају да је неспособан, одлучио је да покаже за шта је све способан. Најновије: поред суђења в. д. директору „Службеног гласника” зато што није објавио његов приватни закон, лажни в. п. је ономад увео санкције некој малој фирми која је учествовала у организацији рођендана Републике. То би све скупа било комично, посебно откако је председник Суда БиХ, пред којим се води процес против Додика, ухапшен због корупције, да Шмит није најавио закон по коме ће Српској отети шуме, реке, земљиште, зграде и све остало што је у јавној својини. Практично, то је исто као да је најавио закон о ликвидацији Републике, а на то постоји само један једини одговор. Знајући какве је глупости до сада правио, не би изненадио, а послодавци заузети ратовима у Украјини и на Блиском истоку и не примјећују да је Шмит постао опасност по мир и стабилност у региону. Додик га је упозорио да ће то бити повод да Српска оде из БиХ. Рекли бисмо, можда и добродошао повод, јер ко зна да ли ће се и када стећи идеалне околности, а овако нема нам друге него да користимо предност првог потеза не чекајући да се Рамо и Зукан посеку шуму на Јахорини и упрегну се да стабла довуку на чаршију. Шмит се можда прослави кумовањем самосталности Републике Српске, илити као корисни идиот.

Изаберите сценариј, али не онај који вам се највише свиђа, него онај који вам се чини најреалнији.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa