Молитва за време нестајања богова

Западни читаоци неретко тврде да је природа веома важан елемент поетике јапанске књижевности. Када читамо најстарије сачувано дело Кођики, Записи о древним догађајима (712) које означава почетак јапанске писане књижевности, бива нам јаснији јапански поглед на природу. За разлику од хришћанства, шинтоизам, као политеистичка религија, у свакој појави нашег света види божанство. Човеков живот и смрт схваћени су као један циклус: човек је као зелена трава, која вене зими и умире, а ниче поново у пролеће.

Кођики говори о настанку света, тј. људске заједнице, у контексту природе. У свету који нам приказује Кођики спајају се тама и светлост, зло и добро. Кључна мисао мисоги, тј. прочишћавање, упућује нас на закон природе који обезбеђује равнотежу нашег света. Вода може да прочисти човека од грехова, туге, неспоразума, сукоба и свега нечистог. Стабилна вода нам доноси срећу, земљу чини плодном, док нестабилна вода, поплава, може да нам нанесе велику штету и доноси несрећу. Древни Јапанци су видели снагу воде која стално изнова трансформише наш свет.

Пораз као лепо

У Јапану, земљи заокруженој морем, књижевни израз се развијао окренут према унутарњем свету. Љубав као кључна тема посебно се истиче у познодревној књижевности која се неговала на двору.

До прве половине XIX века, кинеска књижевност је била скоро једина страна литература која је битно утицала на формирање поетике јапанске књижевности. Када се Јапан отворио према Западу, после изолације која је трајала више од двеста година, односно после Меиђи рестаурације (1868), јапанска књижевност је почела да се убрзано развија прихватајући европске књижевне токове.

У роману о љубавном троуглу Душа (1914) Нацуме Сосеки (1867–1916) приказује духовну агонију која се јавља у време нестајања традиционалног етичког оквира. О егоизму или тами нашег постојања писаће и изванредан приповедач Акутагава Рјуносуке (1892–1927). Акутагава нас води кроз имагинаран свет. Познато је да је Куросава Акира филм „Рашомон“ снимио, узимајући Акутагавине две приче – „Рашомон“ и „У честару“.

После двадесетих година двадесетог века, када су се јапански уметници упознали са авангардним токовима као што су футуризам, дада и надреализам, нови књижевни поступци, теме и мотиви постали су блиски западним књижевним токовима. Марксизам, психоанализа и низ нових идеја са Запада отворили су нове могућности књижевног израза.

Али прави заокрет јапанске књижевности догађа се после Другог светског рата. Суочени са свирепошћу коју је донела цивилизација двадесетог века, јапански писци граде поетику апсурда. Трагично искуство рата, масовно страдање, постају код многих писаца важни предмети књижевне обраде.

Кавабата Јасунари (1899–1972), добитник Нобелове награде, који је изградио сложене приповедачке поступке за време авангарде као члан „Нових чула“, створио је поетику источњачког нихилизма. Његова књижевност се заснива на источњачкој филозофији. Његов роман Плесачица са Изуа (1926) најбоље приказује слутњу осећања љубави на лирски начин, док роман Хиљаду ждралова (1949–1951) нуди песничку слику лебдења душе, која се ослобађа од свега световног.

И Мишима Јукио (1925–1970) који дугује књижевне поступке европским писцима међу којима је О. Вајлд, црпи надахнуће из јапанске духовности. Пораз као лепо, или нестајање као лепо, свакако је наслеђе средњовековне књижевности Јапана која лирски приказује пролазност нашег света. Његов роман Златни павиљон (1956) бави се проблемом лепог: младић запали Златни павиљон, зато што се толико заљубио у његову лепоту.

Породица, последња нада

Абе Кобо (1924–1993) и Ое Кензабуро (1935) нам нуде другачије књижевне изразе, који прелазе свој национални оквир. Абе Кобо, после надреалистичке фазе, приближава се марксистичкој идеји, да би касије понудио неоавангардну поетику. Роман Жена у песку често се пореди са Кафкином поетиком. Ангажована књижевност Ое Кензабура, који је 1994. добио Нобелову награду за литературу, нова је у јапанској књижевној традицији. У потрази за људском заједницом која има складан однос са природом, његова књижевност се бави темама из савременог живота: насиљем које се крије иза рационалности, национализмом или политичком активношћу која се заснива на сексуалном нагону... Ое укључује лично искуство у свом роману, што је у духу јапанског приповедања. Рођење сина са менталним оштећењем, што је писац у стварном животу заиста доживео, јесте један од битних мотива његових дела, као што се види у романима Лично искуство (1964) и Тихи живот (1992, код нас преведеном као Једноставни живот). Упркос свему, за Оеа последња нада јесте породица, која пружа бескрајну љубав према детету са посебним потребама, породица која уме да открије његову стваралачку и животну снагу. Ову љубав би сам писац назвао молитвом атеиста, или атеистичком молитвом.

(/slika2)У есеју Белешке из Окинаве 1970. Ое је описао масовна самоубиства јапанских цивила на Окинави у време инвазије савезника 1945, због чега су га пре три године два јапанска официра тужила суду у Осаки. Марта ове године, суд је у ослобађајућој пресуди за Оеа написао да је војска „заиста била дубоко умешана у самоубиства цивила“.

Померање поетике савремене књижевности Јапана јасно се примећује после седамдесетих година прошлог века, када се студентски покрет стишава, остављајући младима осећање узалудности, празнине, замор или неки чудан мир. Мураками Харуки (1949) ствара поетику урбаног лавиринта у коме приказује бол, болест и усамљеност градских бића међу којима се тешко успоставља спонтан и топао људски однос.

Икезава Нацуки (1945), песник и романописац, трага за новим тумачењем света на поетски начин. Икезавино животно искуство у Грчкој из младости, као и путовања по свету, граде раскошни бајковити свет необичним призорима, мирисима и бојама. Ликови нису само Јапанци, а простор је често измештен изван земље или у измишљен свет. Његова збирка приповедака Тио с Пацифика (1992) читаоцима поклања радост, наду и жељу за светом у коме складно живе богови (дуси) и људи на имагинарном острву.

Помирење под звездама

У краћем роману Still life (Мртва природа, 1988), над градским призором се шири звездано небо. Уместо описа ране која се шири на земаљској кугли, Икезава наговештава могућност помирења свих бића која живе на овој звезди, сада када смо скоро изгубили богове из видика. Икезавину збирку Тио с Пацифика превела је Дана Милошевић са француског, у издању „Рада”,а исти издавач објављује и Кођики, Записи о древним догађајима (превод с јапанског Х. Ј. Вукелић, Д. Васић, Д. Кличковић и Д. Глумац).

И данас јапанска књижевност мења своје гласове, померајући културни и језички оквир. Има неколико писаца и песника који потичу из других култура, који живе у Јапану и стварају на јапанском, међу којима су Американац Либи Хидео, Кинез Тјен Јуан и други, док неки Јапанци живе и стварају изван своје земље, као Тавада Јоко у Немачкој. И Икезава живи у Француској. Дивно је што постоји много језика на овом свету. И у Београду чује се јапански језик, који вас води на необични пут. Глас из далека некад може бити спас. Може бити топао, драг. Може да покрене ваше осећање.