Molitva za vreme nestajanja bogova

Zapadni čitaoci neretko tvrde da je priroda veoma važan element poetike japanske književnosti. Kada čitamo najstarije sačuvano delo Kođiki, Zapisi o drevnim događajima (712) koje označava početak japanske pisane književnosti, biva nam jasniji japanski pogled na prirodu. Za razliku od hrišćanstva, šintoizam, kao politeistička religija, u svakoj pojavi našeg sveta vidi božanstvo. Čovekov život i smrt shvaćeni su kao jedan ciklus: čovek je kao zelena trava, koja vene zimi i umire, a niče ponovo u proleće.

Kođiki govori o nastanku sveta, tj. ljudske zajednice, u kontekstu prirode. U svetu koji nam prikazuje Kođiki spajaju se tama i svetlost, zlo i dobro. Ključna misao misogi, tj. pročišćavanje, upućuje nas na zakon prirode koji obezbeđuje ravnotežu našeg sveta. Voda može da pročisti čoveka od grehova, tuge, nesporazuma, sukoba i svega nečistog. Stabilna voda nam donosi sreću, zemlju čini plodnom, dok nestabilna voda, poplava, može da nam nanese veliku štetu i donosi nesreću. Drevni Japanci su videli snagu vode koja stalno iznova transformiše naš svet.

Poraz kao lepo

U Japanu, zemlji zaokruženoj morem, književni izraz se razvijao okrenut prema unutarnjem svetu. Ljubav kao ključna tema posebno se ističe u poznodrevnoj književnosti koja se negovala na dvoru.

Do prve polovine XIX veka, kineska književnost je bila skoro jedina strana literatura koja je bitno uticala na formiranje poetike japanske književnosti. Kada se Japan otvorio prema Zapadu, posle izolacije koja je trajala više od dvesta godina, odnosno posle Meiđi restauracije (1868), japanska književnost je počela da se ubrzano razvija prihvatajući evropske književne tokove.

U romanu o ljubavnom trouglu Duša (1914) Nacume Soseki (1867–1916) prikazuje duhovnu agoniju koja se javlja u vreme nestajanja tradicionalnog etičkog okvira. O egoizmu ili tami našeg postojanja pisaće i izvanredan pripovedač Akutagava Rjunosuke (1892–1927). Akutagava nas vodi kroz imaginaran svet. Poznato je da je Kurosava Akira film „Rašomon“ snimio, uzimajući Akutagavine dve priče – „Rašomon“ i „U čestaru“.

Posle dvadesetih godina dvadesetog veka, kada su se japanski umetnici upoznali sa avangardnim tokovima kao što su futurizam, dada i nadrealizam, novi književni postupci, teme i motivi postali su bliski zapadnim književnim tokovima. Marksizam, psihoanaliza i niz novih ideja sa Zapada otvorili su nove mogućnosti književnog izraza.

Ali pravi zaokret japanske književnosti događa se posle Drugog svetskog rata. Suočeni sa svirepošću koju je donela civilizacija dvadesetog veka, japanski pisci grade poetiku apsurda. Tragično iskustvo rata, masovno stradanje, postaju kod mnogih pisaca važni predmeti književne obrade.

Kavabata Jasunari (1899–1972), dobitnik Nobelove nagrade, koji je izgradio složene pripovedačke postupke za vreme avangarde kao član „Novih čula“, stvorio je poetiku istočnjačkog nihilizma. Njegova književnost se zasniva na istočnjačkoj filozofiji. Njegov roman Plesačica sa Izua (1926) najbolje prikazuje slutnju osećanja ljubavi na lirski način, dok roman Hiljadu ždralova (1949–1951) nudi pesničku sliku lebdenja duše, koja se oslobađa od svega svetovnog.

I Mišima Jukio (1925–1970) koji duguje književne postupke evropskim piscima među kojima je O. Vajld, crpi nadahnuće iz japanske duhovnosti. Poraz kao lepo, ili nestajanje kao lepo, svakako je nasleđe srednjovekovne književnosti Japana koja lirski prikazuje prolaznost našeg sveta. Njegov roman Zlatni paviljon (1956) bavi se problemom lepog: mladić zapali Zlatni paviljon, zato što se toliko zaljubio u njegovu lepotu.

Porodica, poslednja nada

Abe Kobo (1924–1993) i Oe Kenzaburo (1935) nam nude drugačije književne izraze, koji prelaze svoj nacionalni okvir. Abe Kobo, posle nadrealističke faze, približava se marksističkoj ideji, da bi kasije ponudio neoavangardnu poetiku. Roman Žena u pesku često se poredi sa Kafkinom poetikom. Angažovana književnost Oe Kenzabura, koji je 1994. dobio Nobelovu nagradu za literaturu, nova je u japanskoj književnoj tradiciji. U potrazi za ljudskom zajednicom koja ima skladan odnos sa prirodom, njegova književnost se bavi temama iz savremenog života: nasiljem koje se krije iza racionalnosti, nacionalizmom ili političkom aktivnošću koja se zasniva na seksualnom nagonu... Oe uključuje lično iskustvo u svom romanu, što je u duhu japanskog pripovedanja. Rođenje sina sa mentalnim oštećenjem, što je pisac u stvarnom životu zaista doživeo, jeste jedan od bitnih motiva njegovih dela, kao što se vidi u romanima Lično iskustvo (1964) i Tihi život (1992, kod nas prevedenom kao Jednostavni život). Uprkos svemu, za Oea poslednja nada jeste porodica, koja pruža beskrajnu ljubav prema detetu sa posebnim potrebama, porodica koja ume da otkrije njegovu stvaralačku i životnu snagu. Ovu ljubav bi sam pisac nazvao molitvom ateista, ili ateističkom molitvom.

(/slika2)U eseju Beleške iz Okinave 1970. Oe je opisao masovna samoubistva japanskih civila na Okinavi u vreme invazije saveznika 1945, zbog čega su ga pre tri godine dva japanska oficira tužila sudu u Osaki. Marta ove godine, sud je u oslobađajućoj presudi za Oea napisao da je vojska „zaista bila duboko umešana u samoubistva civila“.

Pomeranje poetike savremene književnosti Japana jasno se primećuje posle sedamdesetih godina prošlog veka, kada se studentski pokret stišava, ostavljajući mladima osećanje uzaludnosti, praznine, zamor ili neki čudan mir. Murakami Haruki (1949) stvara poetiku urbanog lavirinta u kome prikazuje bol, bolest i usamljenost gradskih bića među kojima se teško uspostavlja spontan i topao ljudski odnos.

Ikezava Nacuki (1945), pesnik i romanopisac, traga za novim tumačenjem sveta na poetski način. Ikezavino životno iskustvo u Grčkoj iz mladosti, kao i putovanja po svetu, grade raskošni bajkoviti svet neobičnim prizorima, mirisima i bojama. Likovi nisu samo Japanci, a prostor je često izmešten izvan zemlje ili u izmišljen svet. Njegova zbirka pripovedaka Tio s Pacifika (1992) čitaocima poklanja radost, nadu i želju za svetom u kome skladno žive bogovi (dusi) i ljudi na imaginarnom ostrvu.

Pomirenje pod zvezdama

U kraćem romanu Still life (Mrtva priroda, 1988), nad gradskim prizorom se širi zvezdano nebo. Umesto opisa rane koja se širi na zemaljskoj kugli, Ikezava nagoveštava mogućnost pomirenja svih bića koja žive na ovoj zvezdi, sada kada smo skoro izgubili bogove iz vidika. Ikezavinu zbirku Tio s Pacifika prevela je Dana Milošević sa francuskog, u izdanju „Rada”,a isti izdavač objavljuje i Kođiki, Zapisi o drevnim događajima (prevod s japanskog H. J. Vukelić, D. Vasić, D. Kličković i D. Glumac).

I danas japanska književnost menja svoje glasove, pomerajući kulturni i jezički okvir. Ima nekoliko pisaca i pesnika koji potiču iz drugih kultura, koji žive u Japanu i stvaraju na japanskom, među kojima su Amerikanac Libi Hideo, Kinez Tjen Juan i drugi, dok neki Japanci žive i stvaraju izvan svoje zemlje, kao Tavada Joko u Nemačkoj. I Ikezava živi u Francuskoj. Divno je što postoji mnogo jezika na ovom svetu. I u Beogradu čuje se japanski jezik, koji vas vodi na neobični put. Glas iz daleka nekad može biti spas. Može biti topao, drag. Može da pokrene vaše osećanje.