Несвакидашња изложба у Праду

Несвакидашња изложба чека све који се до почетка марта нађу у Мадриду. У Праду, једној од најпосећенијих светских кућа уметности, у току је поставка под називом „Обрнуто” и реч је о концепту који се не среће често – пред публиком нису изложене добро познате слике спреда, онако како су нам и препознатљиве, већ су пред нама њихове полеђине. Тако је популарно дело Дијега Веласкеза „Младе племкиње”, такорећи један од заштитних знакова музеја, представљено с наличја.

Како извештава Гардијан, међу аутопортретима Гоје, Рембранта и Ван Гога налази се необичан приказ монахиње на слици чији оквир сведочи да су је нацисти запленили, а ту је и пет похабаних дрвених греда са оригиналних носила Пикасове чувене „Гернике”. Како је објашњено, замисао кустоса је да усмери гледаоца изван површине уметничке слике и да га подстакне да завири у њене тајне, приче и значења.

Према речима директора Прада, Мигела Фаломира, идеја за целу причу крије се управо на почетку текста поменутој Веласкезовој слици, у којој Веласкез заправо гледа у посетиоце иза огромног платна на којем ради.

„Изложба има за циљ да нас подсети на нешто што би Веласкез такође желео да размотримо, а то је да у уметности – а посебно у сликарству – није суштина само у самој слици”, рекао је он.

Уметничка дела су тродимензионална. Када се фокусирамо искључиво на слику, која је репродукција датог тренутка замрзнутог у времену, добијамо неке информације, али постоји још један фокус, а то је све оно што дело значи као објекат, додао је Фаломир, поредећи сагледавање слике у целости са археолошким открићем у коме сваки слој има своју сторију да исприча.

Он изложбу упоређује и са Алисиним авантурама у земљи чуда – „као да улазите у другу димензију које нема, у димензију која је скривена, али која је изузетно важна и која је део посла као и предња страна”.

Кустос Мигел Анхел Бланко одлучио се за 105 дела из Прада и 29 из других међународних музеја и колекција и поставио их у просторије чији су зидови обојени у црно како би створили атмосферу која наликује мистерији.

Неки од радова се могу видети са обе стране, неки су постављени тако да им је предња страна недоступна скроз како би се боље приказале поруке, печати и скице које красе њихове полеђине, а које су иначе скривене од јавности.

„Слике су одувек биле окачене регуларно и ту нема шансе да људи баце поглед на то шта се крије иза слике и ту је обично забрањено да се публика приближи објектима”, рекао је Бланко и истакао за британски лист:

„Понекад су полеђине слика запечаћене пластиком како би се спречило продирање прашине. Приступ полеђини слика је привилегија која се даје само рестаураторима, конзерваторима, овлашћеним истраживачима, транспортним компанијама и кадровима – и очигледно уметницима.”

Овај кустос, који је уједно и уметник чија су три дела изложена на поставци, каже да овакав приказ слика омогућава гледаоцу да ужива и да их разуме у потпуности и као слике и као објекте, који имају своју историју о којој углавном немамо информације, при чему оне могу додатно дело да ставе у нови контекст.