Хвостанска Студеница

Хвостанска Студеница је прави назив манастира у општини Исток, у селу Студеница, поред Врела код Пећке Бање и његово име не треба „дотеривати”. У њему је од 1219. године било седиште епископије, а од 1381. године седиште митрополије. У то време овај манастир је добијао млеко са суседне планине Кореник (део Мокре Горе) кроз керамичке цеви, а овакве цеви, пречника око 12 центиметара, које воде навише („узбрдо”) налазио сам у рушевинама, приликом обиласка Студенице 1975. године.

Садашње село има и џамију од остатака манастира (додат је минарет), око џамије је било муслиманско гробље, а по квалитету камена видело се (1975. године) да су све зграде саграђене од бивших средњовековних здања. После сеобе Срба 1690. године ови простори су опустели и ту су почели да се досељавају Албанци из Албаније. Узимајући камен за изградњу својих кућа, они су 1891. године откопали и црквено звоно које је властелин Родоп поклонио Хвостанској Студеници 2. августа 1432. године. Ово звоно откупио је вицеконзул српски у Приштини, Т. Станковић, и уз помоћ Н. Пашића сместио га у Народни музеј у Београду. Друго звоно властелин Родоп поклонио је 11. августа 1432. године Цркви Св. Николе у селу Бање, општина Исток, где је било његово седиште. Ово млађе звоно, пронашли су житељи села Бање, чували га од Турака и Аустроугара и 1918. године пренели су га у Пећку патријаршију. Оба Родопова звона су од велике националне, историјске, као и финансијске вредности.

У Хвостанској Студеници био је сахрањен Стефан Немања. Ту је над његовим моштима Свети Сава помирио браћу (Вукана и Стефана) да не ратују један против другог. Срби нису обнављали Хвостанску Студеницу од 1913. године, када је ослобођена од Турске, све до 1999. године, кад је протерано и оно мало преосталих Срба са тих простора. За то време, уз сагласност власти, досељивали су се Албанци из Албаније.

Сада, када су Албанци почели нешто да раде, нека се покажу правници, историчари и политичари и нека реше постојеће и будуће стање.

Постоје и старе турске и југословенске катастарске књиге и треба да се зна имовина српских манастира и цркви. О запуштеним српским гробљима посебна је прича.

Иначе, мало се зна да су у 13. и 14. веку код Истока експлоатисана четири рудника оловно-сребрних руда, а код Призрена један рудник гвожђа.

Проф. др Бранислав Николић,
Нови Београд