Последњи Ван Гогови дани

Специјално за „Политику”

Јармила Вешовић

Моја платна ће вам рећи оно што не могу да изразим речима – речи су Винсента ван Гога којима почиње изложба у музеју Орсе у Паризу. Поставка „Последњи Ван Гогови дани” обухвата његова последња два месеца у Овер-сир-Оазу од 27. маја 1890. до 29. јула 1890. године,

 После дугог боравка на југу Француске у једном пансионату уз специјалну психијатријску негу, Ван Гог је по савету свог брата, 27. маја 1890. допутовао у Овер-сир-Оаз да буде пацијент већ познатог и популарног доктора Пола Гашеа.

Насликао је у последњих два месеца свога живота 74 слике, 48 цртежа студије, девет великих цртежа, један нотес је испунио белешкама. Сликао је на новом формату димензија 50 са 100 центиметара, између осталих и слику „Житно поље са гаврановима”, 57 уља на папиру. Многа дела су стигла из великих светских музеја и из приватних колекција, што значи да је ово ретка прилика да се дела Ван Гога виде.

Сва та дела чине ову изложбу изузетном, посебно слика „Корење дрвећа”, коју је насликао 27. јула 1890, тог послеподнева када је хтео да се опрости од живота.

Винсент ван Гог је инспирисан житним пољима, цвећем, лепотом тог питомог краја, али он ту лепоту назива опасном. То је лепота која га гони да слика неуморно, као да му држи нож под грлом, ковитла јаке емоције, инспирише и уништава.

То страствено стање, емоционални раскорак, најлакше је објаснити болесном психом, али да ли болесна психа може да се испољи у таквој раскошној супстанци, светлу, таквом вољом, упорним радом? Тешко. Магични вртлог Ван Гоговог потеза је једно свесно опредељење.

Сликање је велика концентрација, једна вештина, која се стиче рационалним а и ирационалним искуством и развија се баш тако како видимо на сликама Ван Гога. Та раскош у изразу бојом и формама које вибрирају необуздано, може бити дело једног рањеног бића, које не може да се прилагоди околностима, што не значи и болесног.

Ван Гогов живот је постао део свих нас. Снага његових слика нас спаја са бесконачним, фасцинира, тражи да је се сећамо и поново гледамо, препознајемо то што је било део његовог бића, а што не може да се искаже речима.

 Репродукције, плакати Ван Гогових слика, на неким малим зидовима у собицама, чекаоницама, школским ходницима, лекарским кабинетима, су присне драге слике. Кад гледамо „Сунцокрете”, „Небо посуто звездама”, „Чемпресе” негде где их никад не бисмо очекивали, то изгледа као добар и леп знак, поздрав неког кога добро познајемо!

Колико је времена прошло откад је Винсент Ван Гог у свом последњем писму, на дан своје смрти 29. јула 1890. године свом брату Теу написао да је он, иако у обрушавању свог живота и дела, близак човечанству и шта би још било важно, бити жив или мртав? Шта би још хтео брат Тео кад већ добро продаје слике Камија Короа ?

Никад не бисмо видели слике Винсента ван Гога да супруга његовог брата Теа, Јохана, није преузела, као једини наследник, послове свог покојног мужа. Теодор ван Гог је умро од сифилиса само шест месеци после смрти свог брата у фебруару 1891.

Први врло мудри потез удовице био је што је, читајући Винсентова писма Теу, индентификовала сва дела, све слике. Схватила је колико су били блиски и пренела мошти Теа, две године након његове смрти, да почива поред свог брата. Музеј Винсент ван Гог у Амстердаму је основао Теов син Винсент ван Гог 1953. године.

Време када је Ван Гог умро било је време великих промена и великих уметника као што су Жан-Огист Доминик Енгр, Одилон Редон, Пол Сезан, Едгар Дега, Клод Моне, Едуар Мане, Огист Роден… Импресионизам узима маха. То је била епоха врења и нових технологија, епоха великих промена која је почела да креира наше време.