Poslednji Van Gogovi dani

Specijalno za „Politiku”

Jarmila Vešović

Moja platna će vam reći ono što ne mogu da izrazim rečima – reči su Vinsenta van Goga kojima počinje izložba u muzeju Orse u Parizu. Postavka „Poslednji Van Gogovi dani” obuhvata njegova poslednja dva meseca u Over-sir-Oazu od 27. maja 1890. do 29. jula 1890. godine,

 Posle dugog boravka na jugu Francuske u jednom pansionatu uz specijalnu psihijatrijsku negu, Van Gog je po savetu svog brata, 27. maja 1890. doputovao u Over-sir-Oaz da bude pacijent već poznatog i popularnog doktora Pola Gašea.

Naslikao je u poslednjih dva meseca svoga života 74 slike, 48 crteža studije, devet velikih crteža, jedan notes je ispunio beleškama. Slikao je na novom formatu dimenzija 50 sa 100 centimetara, između ostalih i sliku „Žitno polje sa gavranovima”, 57 ulja na papiru. Mnoga dela su stigla iz velikih svetskih muzeja i iz privatnih kolekcija, što znači da je ovo retka prilika da se dela Van Goga vide.

Sva ta dela čine ovu izložbu izuzetnom, posebno slika „Korenje drveća”, koju je naslikao 27. jula 1890, tog poslepodneva kada je hteo da se oprosti od života.

Vinsent van Gog je inspirisan žitnim poljima, cvećem, lepotom tog pitomog kraja, ali on tu lepotu naziva opasnom. To je lepota koja ga goni da slika neumorno, kao da mu drži nož pod grlom, kovitla jake emocije, inspiriše i uništava.

To strastveno stanje, emocionalni raskorak, najlakše je objasniti bolesnom psihom, ali da li bolesna psiha može da se ispolji u takvoj raskošnoj supstanci, svetlu, takvom voljom, upornim radom? Teško. Magični vrtlog Van Gogovog poteza je jedno svesno opredeljenje.

Slikanje je velika koncentracija, jedna veština, koja se stiče racionalnim a i iracionalnim iskustvom i razvija se baš tako kako vidimo na slikama Van Goga. Ta raskoš u izrazu bojom i formama koje vibriraju neobuzdano, može biti delo jednog ranjenog bića, koje ne može da se prilagodi okolnostima, što ne znači i bolesnog.

Van Gogov život je postao deo svih nas. Snaga njegovih slika nas spaja sa beskonačnim, fascinira, traži da je se sećamo i ponovo gledamo, prepoznajemo to što je bilo deo njegovog bića, a što ne može da se iskaže rečima.

 Reprodukcije, plakati Van Gogovih slika, na nekim malim zidovima u sobicama, čekaonicama, školskim hodnicima, lekarskim kabinetima, su prisne drage slike. Kad gledamo „Suncokrete”, „Nebo posuto zvezdama”, „Čemprese” negde gde ih nikad ne bismo očekivali, to izgleda kao dobar i lep znak, pozdrav nekog koga dobro poznajemo!

Koliko je vremena prošlo otkad je Vinsent Van Gog u svom poslednjem pismu, na dan svoje smrti 29. jula 1890. godine svom bratu Teu napisao da je on, iako u obrušavanju svog života i dela, blizak čovečanstvu i šta bi još bilo važno, biti živ ili mrtav? Šta bi još hteo brat Teo kad već dobro prodaje slike Kamija Koroa ?

Nikad ne bismo videli slike Vinsenta van Goga da supruga njegovog brata Tea, Johana, nije preuzela, kao jedini naslednik, poslove svog pokojnog muža. Teodor van Gog je umro od sifilisa samo šest meseci posle smrti svog brata u februaru 1891.

Prvi vrlo mudri potez udovice bio je što je, čitajući Vinsentova pisma Teu, indentifikovala sva dela, sve slike. Shvatila je koliko su bili bliski i prenela mošti Tea, dve godine nakon njegove smrti, da počiva pored svog brata. Muzej Vinsent van Gog u Amsterdamu je osnovao Teov sin Vinsent van Gog 1953. godine.

Vreme kada je Van Gog umro bilo je vreme velikih promena i velikih umetnika kao što su Žan-Ogist Dominik Engr, Odilon Redon, Pol Sezan, Edgar Dega, Klod Mone, Eduar Mane, Ogist Roden… Impresionizam uzima maha. To je bila epoha vrenja i novih tehnologija, epoha velikih promena koja je počela da kreira naše vreme.