Кад глумци испуне читав живот

Глумац, шта је то? Тражећи неко научно објашњење, нашао сам само једну реченицу: „Глумац или глумица је особа која глуми”. Глуми? Не каже ни шта му је то „глуми”.

Ово је приметио режисер Здравко Шотра у књизи „Мојих 500 глумаца” коју су пре три дана објавили Службени гласник и Радио-телевизија Србије. Иза захтевног режисера и сценаристе Здравка Шотре дуга је, изузетно плодна и успешна каријера. Рођен у Козицама надомак Стоца, овај Херцеговац који се увек радо враћа свом завичају, дипломирао је режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Редитељску каријеру почиње у Телевизији Београд, практично од њеног оснивања где је као асистент Радивоја Лоле Ђукића радио прву хумористичку серију „Сервисна станица” још 1959, односно током седамдесетих година прошлог века шоу емисију „Образ уз образ” са Миленом Дравић и Драганом Николићем….

– Радио сам са глумцима 65 година. Почев од дипломске представе у Народном позоришту у Нишу 1956. године, преко небројених драма и телевизијских серија, многих документарних и 17 играних филмова, закључно са серијом и филмом „Александар од Југославије” ( 2021). Највећи број тих глумаца није више међу нама, они полако нестају из наших сећања, а у питању су многа значајна имена нашег глумишта. Поред сећања на њих као глумачке појаве, о многима сам написао бројне истините анегдоте из њихове каријере.  Ово је моје сећање на њих као личности, особене глумце, а набројао сам да сам радио са њих 500. Навео сам њихова имена. Наравно да нисам могао о свакоме да пишем: све сам их поменуо, али опширније приче о стотинак њих налазе се у овој књизи – каже за „Политику” режисер Здравко Шотра.

На питање ко је и кад први истрчао на „даске које живот значе” и почео да глуми, кажу да се првим глумцем, забележио је Здравко Шотра у овој својој књизи, сматра Грк Теспид. Он је 530. пре нове ере изашао на сцену Дионисовог театра, и први је који није само декламовао, него је глумио неку другу особу. Кажу да је то покренуло уметност глуме. Глумци су због Теспида називани теспидијанци. Њихова игра покреће напред, не само античко позориште у Грчкоj већ позориште уопште. Ту се приче више не причају само кроз песму и игру, већ кроз дела драмске књижевности, чији је процват глумачка игра поспешила.

– Први професионални глумци појављују се у Енглеској крајем средњег века. До 17. века сматрало се срамотним да жена изађе на позорницу. Прва жена је глумила у представи у Венецији, у 17. столећу. Све до 20. века глумци се нису школовали за тај посао. Сматрали су их циркусантима, а звали су их: актер, трагед, комедијант, комедијаш, имитатор, глуматор, лакрдијаш, претварало, пренемагало, глуматало, претворица... Па како би се данас могла дефинисати таква особа? Свакојако. На пример, може се рећи да је то особа која је у стању да измени свој психофизички састав, да изађе пред публику и убеди је да је неко други. Мени је усуд доделио те теспидијанце. Глумци су испуњавали читав мој живот, а на стотине их је туда прошло, од 1956. до 2021. године – бележи Здравко Шотра.

Сећа се да су с њим у класи били  Дејан Мијач, Ђорђе Ђурђевић, Алојз Ујез, Бранко Ћурчић, Звонко Симоновић и Јован Ђурић.

– Мијач ми је и за време студија и после остао ближи од свих. После ће се испоставити да смо се само нас двојица бавили режијом. Тада је било заиста лепо студирати на Академији. Београд је био мањи једно седам пута, па у Кнез Михаиловој никад није било много света, а скоро сви који су се „мували по штрафти” знали су се бар из виђења. С носталгијом се сећам како смо између часова „висили” на углу Кнез Михаилове и Ускочке, на том лепом месту да се проводе студентски дани. Туда су се мували и студенти Ликовне академије, а и они са Филозофског факултета. Сваки дан сам ту виђао Мому Капора, Бранка Миљковића, Мићу Данојлића и друге студенте – каже Шотра и додаје:

– Кад се ујутру окупимо пред Академијом, студенти глуме почну да се хвале авантурама из претходне ноћи. Будући глумци су већ почели да се надмећу причама ко је те ноћи више попио. Сматрало се: ко више пије тај ће бити већи глумац. Нажалост, управо сам поменуо зашто многи најдаровитији међу њима већ доста дуго нису међу нема. Духовитост и веселост тог маштовитог света није кварила ни чињеница да многи од тих младића нису знали како ће се тог дана прехранити: „Кад прође подне, жицаримо један од другога по динар-два да стигнемо критичну суму од 75 динара колико кошта пасуљ са сувим ребрима код ’Коларца’. Још пет динара обезбеђује и салату, а још пет и шприцер. Ако зафали динар, келнер звани Шеки нам опрости. ”

Здравко Шотра у књизи „Мојих 500 глумаца” навео је имена која памти, затим она која је преписао са шпица својих емисија и филмова, и из архива позоришта у којима је радио. Ту су имена највећег броја глумаца, са којима је  радио: Велимир Суботић, Маша Перенчевић, Душанка Рајчић, Неда Бргић, Јелена Трајковић, Марко Тасић, Зорица Стефановић, Гордана Ђорђевић, Даница Стојковић, Милојко Топаловић, Богданка Савић, Владимир Амиџић, Бора Стојановић, Давид Тасић Даф…

– Читавог живота сам се, и мимо рада, дружио са глумцима, што није баш уобичајено за редитеља. Просто осећам да смо од истог соја. Највећи број их није више међу живима, без обзира на то што је већина била млађа од мене – наводи Шотра уз присећање да је током гимназијских дана становао код брата у Француској улици, одмах испод Народног позоришта. Тако је све и кренуло…

– Једно вече, нешто ме наведе, те уђем у тај храм. Дотад сам само уочи рата гледао једну дружину како изводи комад „Вода са планине” Раше Плаовића и Милана Ђоковића, испред цркве у Липљану. Сад сам први пут у храму те уметности, па зевам около и упијам утиске, који ме омамљују. Диже се завеса, почиње „Шума” Островског. Од свега што гледам, моју дечачку душу узбуђује онај што глуми Несрећковића, то јест глумац који га игра. Некакав топао глас, племенити патос, суздржани романтични набој у њему... Да не дужим, кад сам изашао из Народног позоришта, више нисам био баш исти онај који је ушао. Иза тога сам неколико пута висио преко ограде треће галерије, занет тим племенитим патосом глумца Љубише Јовановића, који је играо Несрећковића. Верујем да је тај сусрет усмерио даље моју судбину – беседи Здравко Шотра.