Кривично право и лекарска грешка

Женама се медицински и правно оспорава право на абортус. Највећи број лекара, правника, политичара и велики број грађана сматра да је реч о убиству с предумишљајем. С друге стране, врло мали број лекара, научника и правних стручњака има интелектуалне, професионалне и људске храбрости да смрт беба при нестручно изведеном порођају окарактерише макар као убиство из нехата.

Готово да није забележен случај да је на оптуженичку клупу доспео иједан лекар који је погрешним медицинским третманом скривио гашење живота или инвалидитет новорођенчета, или породиље. Број таквих ситуација није занемарљив! Ко не верује нека на друштвеним мрежама прочита бројна стравична искуства унесрећених жена. Поготово нема познатог примера да је иједан лекар осуђен за смрт бебе. У најбољем случају буде оптужен за несавесно лечење и већ у истрази се одустане од даљег гоњења, јер његове колеге лекари сведоче да је урадио све у складу с медицинским протоколима. У народу је то познато као докторска солидарност. Лаику се може учинити да је то одлика коју треба ценити. Напротив! Таква солидарност лишена је било какве врсте етичности и представља врхунац бешчашћа. И потпуно је погрешна. Штитећи колеге који су се огрешили о науку, професионалност, хуманост и људскост, они наносе штету армији врхунских лекара који пожртвовано, одговорно, савесно и стручно помажу мајкама да се породе на најбезболнији и најбезбеднији начин. Изједначавањем изврсних и несавесних нарушава се поверење трудница и њихових породица у хуманост и стручност целокупног акушерства.

Интересантно је да о случају ћуте сви који увек имају став према свему. Као заливени ћуте политички лидери који се грчевито боре да се мимо закона телевизији у страном власништву додели национална фреквенција и који од странаца траже да насилно пониште њихов убедљиви пораз на изборима. Очекивано! Ћуте и правници који громогласно тврде да у Србији нема демократије зато што страна телевизија не може да добије националну фреквенцију. Још очекиваније! Ћутали су и кад су политичари који тврде да се боре за институције државе, а од странаца траже да суспендују законе Србије и пониште изборе, спровели пљачкашку приватизацију у којој је 800.000 људи остало без посла и постало гола сиротиња.

Не претендујем да текст који пишем има тежину оптужнице Емила Золе, али за нечовештво оптужујем све људе који сматрају да породиља Марица Михајловић није у праву и штите лекара који је скривио смрт њеног детета. Питам се да ли би тако релативизовали ствари да се то десило неком из њихове породице? Да ли би за смрт бебе оптужили несрећне околности, причали о процедурама и параграфима, или би тражили да се бахати акушер казни по закону? Да ли би и тада истрајавали у бесмисленим настојањима да нерођена беба није човек и да лекар не може бити одговоран за њену смрт?

Александар Кожев, професор Универзитета у Сорбони и један од највећих теоретичара права, сматрао је да нерођено дете има права као и сваки други човек.

– Правни однос је вечан јер подразумева тоталитет времена. Правни субјект, није само хомо сапијенс такав какав је у једном датом тренутку своје егзистенције, већ какав је у тоталитету те егзистенције. Са нерођеним дететом или новорођенчетом се поступа као са људским бићем зато што се сматра да ће оно постати човек.

Са становишта опште правне теорије и теорије кривичног права виност се састоји од воље, намере и чина. У оваквим случајевима постоје сва три елемента. Гинеколог-акушер има објективна научна и практична знања да његов скок на стомак труднице може изазвати оштећење меких костију бебе, или породиље. Гинеколог-акушер који, уместо да уради царски рез, насилним путем покушава да истисне дете из мајке понаша се горе од звери, будући да она нема свест о последици својих радњи. Дакле, такво немедицинско понашање објективно мора имати погубан учинак.

И зато сви који такве лекаре штите и квалификују дело као несавесно лечење греше. Лекар који свесно поступа супротно протоколима лечења, медицинских знања и правила здраве логике, чини убиство из нехата. Сасвим је сигурно да њихова основна намера није да нанесу зло беби, али сваки лекар мора знати да скакање по стомаку труднице може изазвати повреде и смрт детета.

Правна ситуација с којом се суочила Марица Михајловић је очигледна. Правни однос постоји свуда где се има право да се нешто учини или не учини. Лекар није имао права да предузима радњу за коју и обичан лаик зна да је ризична. Лекар специјалиста није пагански жрец па да импровизује и служи се надрилекарским сулудостима. Он је кроз десетогодишње школовање стекао знања и вештине да позитивно разреши највећи број ситуација које природа није у могућности самостално да реши. Шта треба да уради кад порођај не тече како треба или крене по злу? Да предузме радњу која ће помоћи породиљи и детету да преживе. Да уради царски рез! За то је школован. За то се специјализовао. То му налаже медицинска етика. Све друго што учини представља акт зле намере. Тиме што се није уздржао од те бесмислене акције крив је! Са које год стране да тумачимо случај. Са медицинске. Људске. И правне. Да је то урадио неко нестручан одмах би био оптужен за убиство бебе. С тим да је у питању тежи случај кад такву грешку почини лекар.

Од обдуцената, здравствене инспекције и правосуђа се не очекује да буду пристрасни. Напротив, треба да се понашају као Кожевљев независни трећи. Лекари морају да се кривично-правно изједначе с обичним људима, с мајкама о чијим трудноћама и порођајима брину. Само тада ће правда бити задовољена.

Новинар и публициста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa