Самосажаљење је можда највећа мана човечанства
Животе овога света, брзи, пролазни, који ниси живот већ умирање, увек болујући, увек плачући, од руже крхкији, зашто си завео моју душу, пита се Озана Болица, јунакиња новог романа Владимира Пиштала „Песма о три света”. Роман је био у најужем избору за Нинову и награду „Београдски победник”, а његов аутор који је и управник Народне библиотеке Србије, више је, чини се, заокупљен пројектима те институције него књижевним признањима.
Већ једном лауреат Нинове награде за роман „Тесла, портрет међу маскама”, Пиштало је после тога постао један од најпревођенијих српских писаца – „Тесла” је преведен на двадесет језика, а његов први роман „Миленијум у Београду” на десет. Као велики поклоник Иве Андрића и Владана Деснице, обојици је начинио омаж – Андрићу својим романом „Сунце овог дана: Писмо Андрићу”, а Десници установљењем награде „Владан Десница” у Народној библиотеци Србије.
Осим наведена три романа, објавио је и роман „Венеција”, збирку есеја „Значење џокера”, као и збирке прича и поетске прозе.
Већ сте једном добили Нинову награду, а сада сте поново били у најужем избору. Како данас гледате на ову награду и на све што се око ње дешава?
Имате ону анегдоту са Персијанцем који је рекао Спартанцу: „Ако дођемо у Спарту, ми ћемо порушити ваше куће, поробити ваше жене, преорати ваша гробља.” Спартанац је одговорио:„Ако...” Нинова награда је као прилика да певате у Карнеги холу. Ако умете да певате сва врата ће вам бити отворена. Ако не умете неће.
Исте године кад је мој роман „Тесла. портрет међу маскама” добио Нинову награду, добио је и награду библиотека Србије, као најчитанија књига године. Од тада је изашло четрнаест издања „Тесле”, а најновије се појавило пре два месеца у копродукцији Агоре и Лагуне. Тесла је доживео три издања у Америци и седамнаест издања у Турској, где је био бестселер. Преведен је на двадесет језика. Само прошле године је преведен на пет – италијански, непалски (као прва српска књига на том језику), албански, кинески и језик малајалам.
Ако ме питате шта ми је највише криво у целој историји награде, жао ми је што је није добио Владан Десница, писац раван Андрићу.
Ваш нови роман „Песма о три света” писан је у првом лицу из женске перспективе. Јесте ли имали неке дилеме око тога како ћете ући у кожу и душу једне жене и да ли ће то бити успешно ?
Верујте да нисам. Имам рођаке, тетке, мајку, пријатељице, девојке. Живот сам проживео са женама. Читао сам Фленери О Конор, Маргерит Јурсенар, Маргерит Дирас, Ани Ерно. Постоје ти женски гласови који живе у нама као део нас, они из песама „Because the night” или „White rabbit”. Постоје фантастичне режисерке као што је Џејн Кемпион. Постоје песникиње, од Сапфо до Елизабет Бишоп и Виславе Шимборске. Све то оставља трага. Најважнија је овидијевска метаморфоза, претварање, улазак у нечије очи. Китс је рекао да кад гледа врапца он скаче по симсу и кљује.
Којим речима бисте описали вашу јунакињу Озану?
Јунакиња романа „Песма о три света”, није само жена. Она је епоха. Епоха барока долази од речи barocco – неправилни бисер (она је дошла после ренесансне симетрије). У тој епохи су се срели рано просветитељство и масовно ропство. Озана је била робиња два пута. Она је необично трезвено људско биће. Даровита је за леут и за језике. У Јапану постоји назив ками за духове места, благотворне и опасне. Они долазе и одлазе. Таква је Озанина лепота. Она долази и одлази. Озана се брине за своју видљивост. Људи је некад виде а некад не виде. Ја мислим да је то универзално људско стање, борба против невидљивости. Можда је највећа мана човечанства самосажаљење. Озана тога нема, или нема много. Целог живота одбија да се исповеди у цркви. На неки начин она је своја црква. На крају свога живота она пожели да се исповеди. Млади свештеник Прибио Цибудиновић је код удовице у селу. Одбија да дође. Самртница се исповеда себи.
На крају живота, она каже: „Моје лудило је саградило вавилонску кулу. У њој језици нису били одвојени. Наоколо су живели киклопи. Они су проповедали сведочанства свог једног ока. Њихове мржње су биле природне. Моја љубав је била неприродна…”
Сами сте рекли да сте овим књижевним поступком хтели да осветлите један историјски период који је, бар кад је реч о женама, остао у мраку. С друге стране, не чини ли вам се да у савременој прози женски ликови заузимају све више места?
То је добро, али није увек било тако. Негде 1803. Пераштанка Јацинта Кунић Мијовић почела је да ради олтарску слику под називом „Богородица са Христом”. Гоблен је рађен техником веза од седам различитих материјала. Јацинта је користила свилене, златне и сребрне нити, дамаст и бисере и своју косу. Везење косом се помиње у митологији разних народа, али у стварности имамо мало примера. То пераштански гоблен чини још вреднијим. Везиља је почела да седи па се у богородичиној коси може видети преплет власи некада тамних а касније сребрених. Везиља је себе уградила у везену причу. Јацинта је радила 25 година. Легенда каже да је ослепела везући и да онај кога је чекала није дошао.
Гоблен Јацинте Кунић је потресна а нема исповест. Озана Болица је изразила себе речима. Држала се мање као Пенелопа а више као Одисеј. Она је описала своја путовања, своје издаје, своје наде, читаву епоху, све до момента кад су Наполеонове трупе ушле у Пераст. Тада је умрла Венеција. И било је то као да је умрло море. Људи су били једнаки. И слободни. А то су супротне ствари. Зло је могло постојати само далеко и давно а никад овде и сад. Детаљи су надживели империју – мирис лаванде, смокве, дивље нане. У тим детаљима је остала стварност.
Критика је оценила да овај ваш роман обилује метафорама и да је метафора кључ за његово читање. Ви сте одувек били склони метафорама, да ли су вам оне најважније у књижевном поступку?
Јесте. Метафора је алатка коју је бог заборавио у свету у време кад га је стварао. Она је пупчана врпца, вртоглава пречица која повезује наоко несличне ствари. Она носи елеменат чуда о коме нискомиметска проза не може ни да сања.
Инсистирате на томе да је за писање важна машта. Како гледате на савремену прозу у којој царује аутофикција? Читате ли тренутно најпопуларније писце попут Кнаусгора, Уелбека?
Мој пријатељ Чарлс Симић је говорио да је професорски „wet dream” читање књижевности без имагинације. Уелбека не знам. Нарцизам на страну, Кнаусгор је одличан писац.
Већ три године сте управник Народне библиотеке Србије. Шта вам је то искуство донело, а шта одузело?
Не можеш бити посвећен искључиво својим импулсима, ако не рачунам свакодневно писање. Под кровом библиотеке се додељује шест награда – „Владан Десница”, „Десанка Максимовић”, Шафарикова, „Милош Црњански”, „Меша Селимовић” и, почев од ове године, награда „Политикиног Забавника” за стваралаштво младих. То библиотеку чини стварним културним раскршћем. Радимо на томе да библиотеку и легат Чарлија Симића сместимо у Народну библиотеку а, од новембра, легат Милана Младеновића. Постигли смо да Конгресна библиотека у Вашингтону поред књига на ћирилици као српске књиге држи и српске латиничне књиге. Ветрови историје учинили су да се више српских средњовековних рукописа и књига налази у библиотекама Будимпеште, Беча, Берлина, Москве, Санкт Петерсбурга. У оквиру акције „Све српске књиге под једним кровом”, желимо да откупимо дигитализоване верзије наших књига са могућношћу да штампамо фототипска издања.
