Није права слика, али...

Први Партизанов корак на почетку пролећне фудбалске сезоне био је онолико дуг колико је и желео. Пут ка звању првака, за којим жуди већ седму годину, скратио је за једну препреку победивши у Ивањици (1:0).

Колики му је стварни домет није могло да се види у окршају против Јавора. Игралиште је било толико лоше да је лопта по њему скакутала по свом нахођењу, па због тога и не може да се замери што није било течне игре. Истина, то не значи да би у идеалним условима било неупоредиво боље, али у околностима какве су биле у Ивањици играчима, ипак, треба да се прогледа кроз прсте.

„Црно-бели” се нису прилагодили терену. То је лако да се примети, али није лако да се за једну једину утакмицу промени начин игре. Распрострањено мишљење „како њима тако и нама” је врло површно. Домаћин је у предности, јер је навикао на то, а поред тога, кад год је терен лошији од оног какав треба да буде, то увек више одговара тиму, који је технички слабији.

Разуме се, кад је тако треба да се покуша на другачији начин да се стигне до жељеног. Партизан то није пробао. Можда је претпостављао да ће овако или онако, ипак, да узме своје, а можда и није спреман да окрене плочу.

Додуше, на крају јесењег дела, против најтежег противника и под најтежим оптерећењем, савладао је Црвену звезду, препустивши јој (свеједно намерно или зато што није могао другачије) да се она троши на дуго запљускивање његовог чврсто укопаног тврдог бедема.

Како је препоручљиво да се игра по утрини каква је била на ивањичком стадиону? Онако како је постигао гол – лопта није додирнула тло. Антић је из аута пронашао Николића, он ју је главом проследио себи иза леђа, а Салдања је оправдао наше схватање о Бразилцима као фудбалским чаробњацима: петом, и то из ваздуха, неодбрањиво је шутирао.

Дакле, од аута до мреже лопта је била у ваздуху. Она, дабоме, не може током целе утакмице да лети као птица, али треба да се настоји да њена путања што мање зависи од хира бусена, грудве, неравнине... Због таквог њеног поигравања с играчима Партизан је остао с десеторицом и још могао да прими гол. Антић је начинио прекршај (други жути картон), јер се лопта, мимо предвиђања, провукла испод ноге његовог саиграча, тек изашлог на поље, и отворила брисани простор противничком фудбалеру ка мрежи „црно-белих”. Није плаћен цех само захваљујући томе што је голман Јовановић прочитао намеру извођача слободног ударца Милетића и остао у углу у коме је и био. На утакмици у којој не само да није било стопостотних шанси, него, суштински, ни озбиљног шута на гол, то је могло да буде пресудно за исход.

Што је с играчем мање у завршници, нарочито у последњем минуту, Партизан био сатеран уза зид, може да се разуме, али, зашто је после вођства спласнула његова жеља да напада? Један гол предности је балон, који и од додира ноктом може да пукне.

Салдања је својим волшебним потезом не само био јунак утакмице, него је и најавио да ће да настави тамо где је прошле године стао. Њему уз раме је Јовановић, јер је спречио од готовог вересију. Одбрана је укротила противничке нападаче, Николић је за оно мало времена своје одрадио, али везни ред, дакле кључна снага сваког тима, није приморао противника да игра како он свира.

Приметно је да Партизан суштински ништа није променио у односу на јесењи део сезоне. А јесенас је било и задивљујућих подвига (незаборавни су они преокрети), али и пропадања у амбис усред равнице (неки мечеви уочи утакмице против Звезде). Окршаји на бољим игралиштима, пре свега у Хумској, показаће праве могућности „црно-белих”, а по овоме из Ивањице би се рекло да су им адути остали исти: нити су се повећали, нити су се променили.