Култни комичар Гручо

Да то одмах нагласимо, каже се Граучо Маркс, али остајемо при нашем уобичајеном изговору Гручо Маркс, како на почетку предговора новом, јединственом, двоброју часописа „Градац”, посвећеном овом култном комичару, каже приређивач Алекса Голијанин. Гручо је за генерације гледалаца био синоним за чудан ход, који ће пајтоновци касније надоградити у министарству смешног хода; предимензиониране бркове испод којих је севао заводљив осмех човека навученог на бурлеску и водвиљ; гласан, извештачен, говор. На крају једног од најлепших филмова Вудија Алена „Хана и њене сестре”, јунак кога игра Вуди, после читавог спектра хипохондарске параноје освешћује се уз филм браће Маркс, погађа га стрела ероса уз њихову глуму и игру, осврће се око себе у биоскопу, излази и гледа Њујорк очима заљубљеника у живот, схвата да је све сада и овде, и да је та комедија на платну слична самом животу, који јесте смешан и једноставан у суштини.

Џулијус Гручо Маркс (1890–1977) био је талентовани писац, глумац и певач, сматрао је да не постоји формула за комедију, осим сталне праксе, знао је важност театарског извођења, важност причања приче, вежбе у досеткама. За њега је хумор био озбиљан посао. Писце је ценио више од глумаца и желео је да буде упамћен по свом писању. Гручо је сатиричар који је са својом браћом направио феномен: „фронтални напад на све учеснике друштвене трагикомедије, од великих шпекуланата и капиталиста у покушају, до надничарских робова, уз урнебесне досетке и саркастичне игре речи”. Дакле, све је актуелно и данас.

„Ако погледамо остале велике комичаре, Чаплин има корене у Дикенсу и позоришту деветнаестог века; Бастер Китон, више филмски, представља неку врсту стоицизма из времена Грађанског рата. Само су браћа Маркс изгледали као савременици даде”, пише Блејк Гопник, амерички критичар уметности.

Браћа Маркс фасцинирали су Артоа, Супоа, Далија, Т.С Елиота, Јонеска, Бекета, Пајтоновце. У Холивуду су их следили Мел Брукс, поменути Вуди Ален, и многи други. Мусолини је забранио приказивање филма браће Маркс „Duck Soup” из 1933. године у Италији, остварења које је пародирало власт у имагинарној држави Фридонији, чијег диктатора покушава да са власти свргне суседни владар Силваније. Ово издање часописа „Градац” показује да се на браћу Маркс и у конзервативној Америци гледало као на потенцијалну претњу, иако Гручо у својим наступима није показивао острашћеност у односу на „локалне патриоте”.

„Били смо само четворица Јевреја који су покушавали да буду смешни”, приземљивао је Гручо ситуацију.

„У свему што су он и браћа Маркс радили било је нечег што их је свесно и несвесно превазилазило, нечег због чега су сваки час одскакали од те често стварне, али понекад и одглумљене приземности. Сами њихови ликови и живот који су изабрали, говоре о томе колико им је та приземност била тесна. Гручо, који је био свестан надуваних интелектуалних тумачења остварења браће Маркс, пре свега оног Артоовог, на пример, често је говорио да су они само покушавали да насмеју људе. То што је Гручо само хтео да забави људе не значи да није дошао до нечег што је превазилазило забаву”, пише Ли Сигел, амерички критичар.

Салвадор Дали, који је био посебно фасциниран плавим, коврџавим, Харпом, тихим братом пантомимичарем и уметником харфе, а инспирисан браћом Маркс, критиковао је потрошачко друштво: „Сведене на идиотизам, материјалним напретком механичке цивилизације, масе хитно захтевају нелогичне и бурне слике сопствених жеља и снова. Из тог разлога данас се те гомиле тискају око надреалистичке спасоносне трпезе, заривајући нокте у живо месо залогаја сна, који се нуде да бисмо спасили своју фантазију и прогласили право човека на властито лудило.”

Ово издање „Градца” доноси и аутобиографију Груча Маркса, где се аутор приче о себи одмах дефинише као истинољубив, а признаје ипак да од истините аутобиографије нема ништа: „Ако пишеш о себи, и најмање одступање од истине одмах те натера да схватиш да и међу лоповима можда има часних људи, а да си ти само бедни лажов”. Гручо је пре свега урнебесно аутоироничан, и саркастичан када је реч о друштву: „Ово је заиста `доба духова. Највећи део будалаштина које долазе од банкара, политичара, глумаца, индустријалаца и других из зоне високог ранга, написала су потхрањена пискарала, која своја тела и душе држе на окупу тако што пишу гомилу свињарија за те помпезне муцавце. Хтели ми то или не, такво је доба у којем живимо. Заиста стављам врат на пањ у тој експлозији писаца `из сенке`. Потпуно сам свестан тога да нисам Фокнер, Хемингвеј, Ками или чак Кетлин Винзор. У ствари, чак нисам ни истог пола као Кетлин. Али, сваку реч овог жилавог, лоше написаног бућкуриша исцедио сам у зноју лица свог”, сматра Гручо, додајући: „Коју годину горе или доле, родио сам се на смени векова. Нећу рећи којих векова. Свако је слободан да погађа”, и онда следи бурлескна прича о оцу кројачу и мајци, због које је кућа увек била пуна савета жељних комшија, браћи Зепу, Чику, Харпу, о одрастању у сиромаштву и уласку у шоу бизнис.

„Стални успех у шоу бизнису се не прашта. А неуспех је непобитан доказ да онај ко је управо пао на нос није талентованији од осталих из чопора и да је његов успех био чиста срећа. Седео сам на вечерњим забавама у Холивуду и у очима неких пријатеља примећивао лоше прикривени сјај, док би весело коментарисали критику неког новог филмског неуспеха или новинске најаве укидања телевизијског шоуа због лошег рејтинга”, каже Гручо. Његова је и генијална мисао: „Неки људи у животу изгледа не раде ништа друго осим што се боре против прогреса или промене. Сигуран сам да су њихови преци били ти који су извиждали први електростартер и смејали се грохотом браћи Рајт и њиховим будаластим покушајима да своју скаламерију одлепе од земље”.

Гручо је и у старости збијао шале о овом добу, говорио је: „Сада растем надоле”, а у својим осамдесетим срећу је видео у способности да се сваки дан живи без свести о пролазности времена.