НУКЛЕАРНА ВРЕДНОСТ НАФТЕ

Није прошло много времена од техеранске конференције 1943, а савезници су отворили фронт "хладног рата". Да ли ће се историја поновити после прве посете једног лидера Кремља откако је Јосиф Висарионович у иранском главном граду разговарао са Рузвелтом и Черчилом?

Судећи по дијаметрално различитим оценама иранског "тајног" нуклеарног програма које дају Владимир Путин и Џорџ В. Буш, Америка и Русија су на добром путу да обнове стратешки сукоб који је обележио деценије до пада Берлинског зида. Све ме подсећа на велику игру коју су на овим просторима некада водиле царска Русија и Британија.

На једној страни је хладнокрвни Рус кога од одласка у Техеран нису одвратила пажљиво пласирана упозорења да му тамо спремају атентат. Отишао је на самит пет држава каспијског региона да би Иранцима пренео "специјалну поруку" и свету јасно поручио да Иран има право на "транспарентан" развој мирнодопске нуклеарне технологије.

Пошто је рекао да нема податке о иранским војним амбицијама, Путин је тиме послао не баш много скривено упозорење Бушу који пак мисли да би "атомски ајатоласи" могли да буду узрочници трећег светског рата и да би зато требало да буду мета још једне његове "превентивне" одмазде.

Путин свакако није случајно напоменуо да ниједна од каспијских земаља не сме да допусти да њена територија буде искоришћена за војне акције против неке друге приобалне државе. Интервенција против Ирана би, другим речима, одмах попримила шире димензије и не би се свела, рецимо, на изолован инцидент попут својевременог израелског бомбардовања нуклеарних постројења у Ираку.

С друге стране је успаљени Американац који прети да никад неће "толерисати" нуклеарно наоружани Иран, регионалну силу чијем је успону – из нехата – он ефектно и директно допринео интервенцијама у Авганистану и Ираку.

Председник САД не одустаје од тактике отвореног притиска, укључујући и појачавања економских санкција, како би изоловане Иранце нагнао да своје садашње лидере, верне легату ајатолаха Хомеинија, замене новокомпонованим следбеницима некадашњег великог америчког савезника, покојног шаха Резе Пахлавија. Као 1953. када је свргнут премијер Мосадек.

Буш би да око таквог пројекта окупи свет не схватајући да се његова идеја завођења глобалне демократије, пласирана кроз формулу рата против тероризма, загубила по гудурама Хиндукуша и по долинама између Тигра и Еуфрата.

Путин га је донекле пратио. Русија, која у Ирану гради прву атомску централу, два пута је подржала ограничене санкције које су УН завеле Техерану, али сада одбија њихово пооштравање са амбицијом да ојача своје позиције у Исламској Републици.

Владар Кремља зна када да каже: доста. Ранчер из Тексаса поново је промашио у проценама "персоналне дипломатије". У ствари, промашио је много раније када је, загледан у очи бившег оперативца КГБ-а, приликом њиховог првог сусрета у Љубљани рекао да осећа Путинову душу.

"Партнерски односи" Вашингтона и Москве у међувремену су добрано исхлапели захваљујући америчким плановима о ракетном штиту и Косову, па Путин није усамљен у противљењу Бушовим империјалним гео-петро-амбицијама зарад којих би био спреман да САД увуче у сопствени (срећом не светски) трећи рат против Ирана.

Шеф Беле куће и његов ратоборни потпредседник све више су у колизији не само са светом већ и сопственом администрацијом. Посебно откако је помињањем новог рата Буш дао до знања да не прихвата оцене бившег главнокомандујућег америчких снага на Блиском истоку, генерала Џона Абизаида, који је пре пензионисања ове године рекао да "постоје начини да се живи са нуклеарним Ираном".

Амерички председник и даље месијански верује у тријумф над силама таме које у његовој интерпретацији оличава Иран као "осовина зла". Генерали су, међутим, током седам година Бушовог интервенционистичког председниковања научили да милијарде долара месечно и модерно наоружање не обезбеђују победу.

Америчка војска губи ратове у Авганистану и Ираку у које је уложила много: од људства и новца до реномеа војне силе и моралног престижа "лидера слободног света". Конфликт у Ирану имао би разорне последице. Генерали Пентагона се противе перспективи отварања опасног фронта и приправни су да се побуне против нове мисије освајања "срца и душа" далеких Персијанаца о којима знају мало, а оно што знају одвраћа их од ратовања.

Амерички привредни стратези истовремено упозоравају да би нови сукоб изазвао економски хаос због нафте који не би одговарао ни земљама Залива, петроизвозницима традиционално сумњичавим према шиитском Ирану. Од кризе би највише профитирале државе које би Буш данас најрадије да пригуши: Русија и Венецуела.

Ирански рат свакако би барел катапултирао изнад стотину долара, под условом да америчка валута уопште опстане као глобална инвестициона монета. Колико се велика игра тиче нафте, сведочи и Путиново упозорење да неће лако проћи пројекти нафтовода и гасовода који би заобишли Русију.

Све ме подсећа на причу пакистанског колеге који ми је у Пешавару говорио како је усред прашњавог Кандахара сретао господу у тамним блејзерима. Изасланици моћних западних петрокомпанија покушавали су да од талибанских вођа јевтино добију сагласност за нафтовод који би изворишта централне Азије преко Авганистана спојио са Индијским океаном.

Радикални исламизам није тада Американце спречавао у контактима, али талибани су предлоге одбили. Авганистан је не брзо после тога бомбардован због гостопримства Осами бин Ладену. Сумњам да данас вођу Ал Каиде ико озбиљно јури.

Американцима је важно да је могући пут нафте под контролом. Експерти знају да би Иран био капитални плен. Не само због краћих петролејских путева из централне Азије, већ због нафтног резервоара другог по величини на свету.