У потрази за документом о судбини предака

Дуго трагам за подацима у вези са судбином мога деде. За време Првог светског рата побегао је из Галиције (о њој је Црњански написао „Књигу о Чарнојевићу”, Крлежа драму, а песник Тракл „преминуо у раним јутарњим часовима у војној болници, од превелике дозе кокаина, један измучени живот је био окончан...” оставио је песме „Земља сна”). Бежећи од војне полиције јер му је отац на кућном прагу рекао: Теби овде нема места, тражи те војна полиција, мој деда је препливао је Саву, од тада смо већ један век у Шапцу. У Другом светском рату трчао је Шабац–Јарак.

Трагајући за одговором ко му је спасао главу, ко је спасао многе главе, добио сам одговор од ћерке др Теодора Божина, која ми је из Женеве, између осталог, послала и ове редове: „… 1941. године спасава скоро цело мушко становништво Шапца отерано на стрељање у Јарак од Немаца за одмазду после партизанског напада на Шабац. И то захваљујући свом некадашњем колеги са студија, санитетском потпуковнику при Врховном штабу – на кога наилази у главној командантури у Београду, куда успева да доспе. Тог др Хартмана је после ликвидирао СС. Кроз све ратне недаће Божин и његова жена, рођена Немица, пролазе уздигнуте главе и у свему деле судбину својих суграђана. И Немци и четници и партизани, сви га осуђују на смрт зато што лечи и њихове непријатеље, али, пошто им је неопходан, не могу да га убију. Ради без предаха у болници где му и жена, исто лекар, помаже дан и ноћ, када рањеници пристижу у масама. Одбија да буде директор болнице. Стално покушава да нађе нове путеве. Врстан познавалац медицине, у ери антибиотика и других „помагала”, диже хирургију у Шапцу на завидни ниво – како пре рата, док је био сам, тако за време окупације и после, када своје огромно знање и искуство преноси и на млађе колеге. Истовремено предаје у медицинској школи, држи предавања, пише и ради за Српско лекарско друштво... 1960. године напушта Шабац…” Моја велика захвалност др Божину за тај велики гест!

Након тога, мог деду шаљу на рад у Немачку, у Берлин, где проводи све време рата, усавршава немачки и најзад се враћа, а сав алат улаже у предузеће „Декор”, његово име се налазило на плочи оснивача… „Декора” више нема, као ни зграде, па ни плоче.

Сазнао сам да су Немци педантно водили документацију о људима који су код њих радили током Другог светског рата. Волео бих да добијем документ који бих искористио за монографију о мојој породици. Ко може да ме упути на праву адресу, био бих му захвалан до неба.

Јован Рукавина,
Шабац