Држава од које су остале историја и емоције

Доћи ће време када ће много више људи посећивати Архив Југославије, сада имамо много разлога да Југославији приступимо рационално. Те државе више нема, да нешто није било труло, не би се ни распала. Али било је ту и добрих ствари, каже нам Милан Терзић, директор установе која у згради на Сењаку чува ризницу документа о краљевини Јужних Словена, о СФРЈ, СРЈ и СЦГ. Поводом 74. годишњице оснивања, архив је недавно приредио рођенданску изложбу, на којој је приказан део блага баштињеног од 1918. до 2006. За многе посетиоце био је то емоционалан сусрет с властитом младошћу, а они који су о Југославији само читали и слушали имали су прилике да виде трагове које је оставила у времену.

– Овде се налази 40 километара грађе, док Архив Србије има тринаест. Југославија је била велика држава и као таква била је значајна у међународним оквирима, и за време краља Александра Карађорђевића и током власти Јосипа Броза Тита – истиче Терзић.

Ова два владара уткана су и у ентеријер и у зграду архива, која је 2007. проглашена спомеником културе.

Краљ Александар ју је подигао и у његово време је била мушка гимназија са интернатом, а данас простор пред канцеларијом директора красе делови намештаја које су Титу поклонили Кинези. А свима који желе да сазнају нешто више о држави „краља ујединитеља” и „друга и вође” и његових наследника, библиотека архива је на услузи.

– Наша читаоница је једна од најпосећенијих. Кроз њу годишње прође око 800 истраживача из целог света. Највише је историчара који спремају докторске дисертације, углавном долазе из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине. На нашој грађи је настало десетине хиљада докторских и мастер радова. Библиотека има око 29.000 књига и 10.000 часописа. Неписано правило је да свако ко објави књигу насталу на темељу наше грађе, касније је овде донесе, а ми је чувамо – каже Терзић.

Ипак, неки документи, због законских процедура, још нису доступни јавности.

– Имамо 886 фондова, то је велика количина папира коју треба средити. Посетиоци могу да је читају, копирају и скенирају. Цивилна грађа се за јавност отвара после 30, а војна после 50 година. То је регулисано законом. Дакле, ми сада на увид дајемо грађу до 1994. године – објашњава наш саговорник.

Архив није ту само да чува грађу већ и да је спаси од пропадања, али и дигитализује.

– Имамо одељење за конзервацију које обнавља оштећену грађу. А од Министарства културе смо добили и најмодернији скенер за дигитализацију. То је тежак посао, на коме су ангажоване четири особе, јер сваки папир мора да се слика, а једна кутија има око 1.000 папира. Онда све то мора да се сложи по реду, да се означи бројевима, печатира и на крају провери. Након тога не морате да хабате документа дајући их истраживачима, него ће их они у дигиталној форми добити на компјутеру – објашњава Терзић.

Описана процедура нам је постала јаснија када смо прошли кроз собу у којој се документа чувају. У просторији која је за време студентског дома била базен, сада се налазе на хиљаде фасцикли поређаних на 11 полица. Да бисте досегли последњу, потребне су вам високе мердевине. На спрату испод је изложбена сала, која је за време краља Александра била менза интерната.

– Годишње организујемо три-четири поставке. Током ове имаћемо изложбу посвећену споменичкој култури Првог светског рата. Урадићемо и изложбу заједно с Тунисом, јер је 1915. један контигент наших војника током Великог рата отишао у Бизерту. Они ће те исте експонате представити у својој земљи – каже директор Архива Југославије.

То показује да је сарадња са странцима добра, али неки југословенски сукоби ни после више од 30 година још нису решени.

– Ми имамо обавезу да бившим југословенским републикама дајемо грађу. Стало се на становишту да је најбољи начин да се грађа дигитализује и да се копије дају њима. Међутим, кад се спомену паре, сви беже као ђаво од крста. Нама држава Србије даје новац за дигитализацију, али морају и они да дају. Што се тиче њихових захтева, ми имамо посебну просторију у којој они могу да истражују и скенирају папире и да с тим да раде шта год хоће. Код нас се, на пример, налази документ о оснивању Универзитета у Љубљани. Словенци су тражили оригинал, ми то нисмо хтели да дамо, па смо им га послали у дигиталној форми, да би они 2019. обележили 100 година од оснивања Универзитета у Љубљани – каже Терзић и наглашава „да без докумената нема историје”.

– Није на нама да судимо. Генерације историчара пишу књиге и свака од њих даје неки допринос. Ми само треба да пренесемо „како је било”, што је рекао Леополд Ранке. Једино тако можемо разумети догађаје и личности, јер у повести ништа није само црно или бело – закључује Терзић.

Тито, Че и светска револуција

У Архиву Југославије се налазе и фотографије сусрета Јосипа Броза Тита и неких од најзначајнијих људи епохе, попут краљице Елизабете Друге, оснивача Покрета несврстаних, Чеа Геваре...

– Че Гевара је из Египта 1959. дошао у Србију, а прво је посетио војну фабрику у Крагујевцу. Тито га је примио на Брионима да причају о куповини оружја и светској револуцији. Имамо документа о свим личностима које су овуда прошле, као и о Титовим посетама њима. То су цели елаборати о личностима с којима је Броз разговарао. Овде се налазе информације попут оних на које ухо Черчил слабије чује, да ли је нама наклоњен или не, која су могућа спорна питања која може поставити – каже директор Терзић.