Институције против грађана

Људи који немају потребу да мисле не хају за слободу мишљења. Људи који немају шта да кажу не маре за слободу говора. Људи који живе као робови немају потребу за слободом. Људи које не занима да ли државне институције раде свој посао равнодушни су према судбини друштва у којем живе. Њима је свеједно да ли је друштво болесно и да ли га и на који начин треба лечити. Штавише, они немају свест о томе колико су институције битне за здраво функционисање друштва. Уколико институције функционишу према уставу и закону и у корист грађана (који су једини носиоци суверенитета), друштво се може сматрати уређеним и колико-толико здравим. Уколико, међутим, институције постоје искључиво на папиру, тада је и друштво „папирнато”, у најбољем случају „картонско”, попут папирнато-картонских кулиса Потемкиновог села.

Проблем друштва Србије је у томе што државне институције не раде у корист грађана! А не раде јер су попуњене посебном фелом људи који лојалност партијама и меценама стављају испред савесног обављања посла за који су плаћени новцем грађана у чијем би интересу требало да раде. Истини за вољу, овакво стање у којем се институције отуђују од грађана није од јуче. За време власти демократа, у налету приватизације и инвеститорског бизниса, радничка класа у распадању није успевала да се избори за своја права. Институције судске гране власти фаворизовале су послодавце и демотивисале раднике да се обраћају судовима за помоћ. Био је то почетак суноврата судства, али и слабљења синдиката, као и почетак процеса прекаризације радништва у Србији. Атомизовани припадници радничке класе постајали су касније лак плен напредњака који су их, након што су дошли на власт, придобијали популистичком бригом за јуначко здравље, мрвицама са држаног астала, намештењима, ситним повластицама и томе слично.

Метафорички речено, напредњаци су прекаризоване појединце попут шрапнела разбацали по хијерархијској летвици друштва створивши гласачку армију зависних и лојалних поданика (опростите на плеоназму), апсолутно незаинтересованих за питања општег добра и (не)уређености друштва. Државне институције су истовремено попуњаване страначким кадровима и постепено окретане против грађана – поготово оних који су неблагонаклоно гледали на непочинства владајућих структура.

Овакав „институционални брутализам” напредњачка власт је настојала да помири са својом наводном демократичношћу тако што је упорно оптуживала своје претходнике за разарање институција. Истина, демократе јесу започеле поменути процес, али су и одавно (можда баш и због тога) отишле са власти па их треба оставити на миру нарочито због тога што је напредњачка власт још брже, јаче и боље наставила да поробљава институције друштва – супротно предизборним обећањима којима је обасипала лаковерне бираче. Актуелна власт или није умела или није хтела да у периоду од нешто више од деценије врати институције грађанима и због тога сноси искључиву одговорност за тренутни суноврат институција! Али још и више за окретање институција против грађана, продубљивања јаза између уског плутократског слоја и армије умерено сиромашних, те проширивања постојећих ровова између грађана вазда подељених на патриоте и издајнике, партизане и четнике, еврофиле и русофиле.

Непријатељство које институције попуњене страначким кадровима испољавају према подељеним и атомизованим грађанима (који од тих истих институција траже заштиту од самовоље власти), показатељ је тешке болести друштва. Узрок поменутог непријатељства треба тражити у поступању страначких кадрова који свој ангажман у институцијама друштва поистовећују не са општим добром заједнице већ са лојалношћу странци која их је упослила и према којој осећају неку врсту дуга и захвалности. С друге стране, грађани преображени у егзистенцијално застрашене поданике власти губе интересовање за питање исправног функционисања институција будући да лични интерес стављају изнад питања општег добра, док им напредне Потемкинове кулисе пружају илузију уређености друштва и материјалног стандарда који „ето само што није”. Тако су грађани Србије после више од деценије напредњачке власти добили асфалтиране улице које се излокају пре него што мајстори оду, болнице и вртиће са мањком лекара и деце, једнократне помоћи које очас посла поједе инфлација, и на концу институције које не раде посао због којег постоје. Примера је напретек. Носиоци извршне власти отворено крше Устав ове земље док Уставни суд сном мртвијем спава. Народна скупштина губи петиције грађана док њен председник, оперисан од културе дијалога, глуми необавештеност.

Здравствене установе бивају претваране у експозитуре приватних клиника и лабораторија док се у школама од наставника тражи да обављају пуке административне послове. Полиција штанцује личне карте уочи избора примењујући механизам до перфекције разрађен у вишедеценијском режиму Ђукановић Мила. РЕМ не пушта гласа од себе док се на овдашњим телевизијама, отворено рекламирају слот-машине и остале бедастоће казино капитализма. Напредни властодршци скривени иза приватних предузећа, упркос забрани сукоба интереса, преузимају атрактивна градска земљишта под нетранспарентним околностима претварајући их у приватне руднике новца и профита док надлежне институције „не виде” и „не чују” шта се ради.

Додајмо на крају да дисфункционалност институција и њихово супротстављање интересима грађана представља одраз колонијалног статуса Србије који одликују корупција, непотизам, клијентелизам... Није дакле колонијални менталитет опозиције призвао европску резолуцију о минулим изборима, као што то претпоставља председник по сопственом избору не свих грађана Србије. Управо супротно – вишегодишњи рад на колонијалном статусу Србије, иза којег стоји актуелна власт, довео је до поробљених и неефикасних институција које не раде свој посао по уставу и закону па стога нису ни способне да спрече изборне малверзације власти које обесмишљавају идеју демократије и слободних избора. А још мање су способне да спрече даљу десуверенизацију и колонизацију Србије која постаје лак плен глобалних сила и локалних узурпатора у јагњећим кожама.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa