Златна лепотица азијских шума

Тајландски сељаци верују да ће паљењем крзна „ватреног тигра” отерати тигрове који улазе у њихова насеља. Када крену на пут, осећају се безбедније ако са собом носе бар једну длаку ове дивље мачке. А о мистериозном „ватреном тигру” зоолози ни данас не знају све. Своје латинско име Catopuma temminckii, које је касније промењено у Pardofelis temminckii, ова животиња је добила у част холандског природњака Конрада Јакоба Темника, а у народу је позната под именом азијска златна мачка.

Живи, како јој и име каже, у Азији, и то на југоистоку – од Непала до јужног дела Кине, Индије, Тајланда и Суматре. Најрадије се задржава у шумама испресецаним стеновитим пределима а понеки примерак залута и у травнате равнице. Златних мачака има и на Хималајима, све до 3.000 метара надморске висине. Крзно им је најчешће риђе или златнобраон, али може бити и црно или сиво. Обично је једнобојно, са белом длаком на стомаку и доњој страни репа а само понекад прошарано пегама, сличним онима које има леопард. Женке су дугачке око седамдесет сантиметара а мужјаци око један метар, док им је реп дугачак око пола метра. Најкрупнији примерци достижу масу од петнаестак килограма.

Скоро све што научници знају о животу ових дивљих мачака сазнали су на основу посматрања животиња које се чувају у зоолошким вртовима или резерватима. Дуго се веровало да су азијске златне мачке ноћне животиње. Тек недавно откривено је да су активне и током дана. Најрадије лове на тлу али су, кад огладне, спремне и да се попну на дрво, у чему су, као и остале мачке, веома веште. Њихов плен обично су ситније животиње – птице, гуштери, мањи сисари и глодари. Када крену у лов на крупнију дивљач, као што је јелен, златне мачке се удружују у парове. У гладним годинама нападају и домаћу стоку и живину, а ретко, кад су принуђене, једу и лешине и отпатке.

Паре се на скровитим местима – у шупљем дрвећу, међу стенама или у јамама издубљеним у земљи. После три месеца женка обично омаци само једно или два мачета, мада су забележени и случајеви да их има и по девет. Младунци по доласку на свет имају око четврт килограма. Захваљујући хранљивом мајчином млеку, већ три седмице касније тежина им се удвостручи, док су са месец и по дана троструко тежи него у време рођења. Сезона парења код ових дивљих мачака не постоји: ако мачићи настрадају, женка и мужјак се већ после четири месеца брину о новом леглу младих.

Животиње одгајане у заробљеништву могу да доживе око осамнаест година, док је трајање живота ових мачака у дивљини непознато, али је сигурно да у суровим природним условима живе много краће. Златних лепотица азијских шума сваке године је све мање јер их људи лове због крзна, меса и костију и уништавају њихова природна станишта, па се ове животиње повлаче у неприступачне пределе где људска нога још није крочила.