Раноранилац рани, а каснокаснилац – касни

Само деца знају како настају речи: одближити се (одмакнути се), кречач– односно молер, јачиност то јест снага, обрадушевити се, једвачекалош; који су то мушкарски проблеми, чиме се бави продавачац, мушка продавачица. Ове су речи маштовите, забавне, логичне, флуидне, и позивају на размишљање, на језичку игру, поезију, сличну оној Лазе Костића, Кодера или Винавера.

Весна Смиљанић Рангелов више од десет година сакупљала је ове одреднице, од своје и многе друге деце, и уобличила је први Речник детињих речи и израза „Српскиричарска речорчица”, а књигу је објавио Службени гласник. Дело је обогаћено дечијим цртежима Асије Покрајац, Андреја и Игора Јовановића, Богдана, Вање, Ђорђа и Симеона Рангелова, Бјанке и Марте Недељковић, Јована Шушњића и Немање Данковића.

На представљању овог издања у „Гласниковом” Клубу-књижари и галерији, Јована Папан, ранији главни уредник портала „Детињарије”  и ауторка „Гласниковог” издања „Политика за децу” запазила је да ове наводне дечије језичке грешке представљају проналаске, открића, да је ова књига својерсна одбрана дечијег права, док је професор Учитељског факултета и књижевник др Владимир Вукомановић Растегорац запазио да деца имају моћ да утичу на своје најближе у креативном осмишљавању језика, да породице прихватају њихове кованице, као и то да поједине речи постају унутрашње породичне лозинке за интерну употребу.

„На пресеку животне спонтаности, мишљења и креативности, непрекидно се пред нама догађа вишедимензионално чудо дечијег језика. Баш тамо где се све чинило саморазумљивим, на месту где смо језик престали да примећујемо јер смо толико навикли на њега, најмлађи говорници смело објављују свежину другачије перспективе и бистријег погледа на речи и њихове односе, истовремено подсећајући на то да је језик и дар који се бивањем у свету осваја, и дар који се песнички детињом перцепцијом у говору ствара. То чудо показује како познати облици могу, сасвим логично, да поприме другачија значења, познате празнине задобију своје сасвим одговарајуће пуноће – показује, дакле, како се читав један свет пред нама непрестано расцветава, изнова рађа и расте: лутка почиње да ради ’на бактерије’, ватрогасцу се придружује ’ватрогасица’, уз бубамару лети ’бубамар’, а све то док киша романтично ’јабадабадуцка’. У таквом контексту, само од себе се намеће питање: нису ли дечије речи, заправо, најсликовитији доказ за тврдњу да су границе нашег језика границе нашег света? Ако је тако, онда је једно неопозиво сигурно – ’Српскиричарска речорчица’ помера границе. И српског језика, и стваралачке ведрине у њему”, запазио је др Владимир Вукомановић Растегорац.

Ово је и речник дечијег жаргона са око 1.500 речи и израза српског детињег језика, прикупљаних више од деценије. Како истиче ауторка Весна Смиљанић Рангелов, „саписнике” овог дела према регистру на крају књиге представља 669 деце, узраста од једне до петнаест година, односно, то су њихови родитељи и чланови породице који су љубазно бележили „језичке иновације и неологизме својих малих језичких генија” на порталу за родитеље и децу „Детињарије”, а чија је уредница Јована Папан, с пуно разумевања, уступила простор за овај подухват. Ауторка је још запазила да се у овај пројекат упустила спонтано и да је из породичног споменара он прерастао у озбиљно лигвистичко истраживање, погодно за надоградњу у новим научним радовима.

Цртежи којима је опремљена књига, по њеним речима, сакупљани су из различитих извора, из подрума, вртићке фасцикле, првачке свеске, из љубавних писамаца... Весна Смиљанић Рангелов у предговору овом издању сведочи о томе да је питање порекла језика старо колико и човек сам, а наводи примере још од Херодота, преко римског цара Фридриха Другог, до Чарлса Дарвина, који је објавио забелешке из говора свога сина, док је у 20. веку овај манир узео маха. Руско-пољски лингвиста Јан Бодуен де Куретене сакупио је збирку речи своје деце и он је први изнео претпоставку да се по детињем говору може предвидети будућност језика. Његов следбеник А. Н. Гвозденов предузео је важна истраживања на основу дневника говора свога сина.

Најпопуларнију теорију у 20. веку осмислио је Американац Ноам Чомски, а универзалисти, генеративисти, нативисти, следбеници су ове теорије која каже да у свакоме од нас постоји урођени механизам за усвајање језика, а не да њиме овладавамо кроз искуство, како истиче ауторка, ипак наглашавајући да је ову тврдњу временом кориговао у корист значаја искуства и значаја аналогије, имитације, понављања у развоју језика, способности детета да савлада језик.  „Деца стварају језик, та је чињенивца одавно позната”, закључује ауторка, сагласна са лингвистом и дечијим писцем Корнејем Чуковским, који је сматрао да децу краси креативност у језику. И ова књига говори у прилог томе, бележећи и речи: каснокаснилац, зградоначелник, жедак, водач, тортач...