Добрица Ћосић, хроничар са Дедиња

„Зар ћу ја бити хроничар са Дедиња о грандиозној драми на Косову и Метохији у којој могу изгубити главу и мој братанац Драган и моји унуци Дарко и Иван и хиљаде младића из мог завичаја?“ – то се, 13. маја 1999, у јеку бомбардовања Србије од стране НАТО-а, пита Добрица Ћосић у свом дневнику који је, пре неколико дана, објављен као шеста књига Пишчевих записа, под насловом „Време змија“ и поднасловом „Мали светски рат против Србије“ (издавач „Службени гласник”).

Одговор на постављено питање је позитиван. Добрица Ћосић је, пре девет година, био хроничар разорне међународне неправде. Из дана у дан, бележио је све што се догађало, интензивно критикујући и злокобну неодговорност тадашње српске власти и рушилачку одговорност тадашњег удруженог евро-атлантског агресора. Да су ови дневници објављени непосредно после бомбардовања, док је Милошевић још био на власти, свог би писца довели тада у директан и оштар сукоб са режимом; данас, после једне деценије, кад је ситуација у Србији и са Србијом озбиљно промењена, ови су записи, у свом главном току, лањски снегови, што је и сам Ћосић, још тада, приметио: „Записи, који би пре неколико година били значајне, па и сензационалне књиге, данас, сутра, биће бивше, мртве књиге“ (стр. 238). Тачно, пред нама је сада, у свом главном, летописном току и критици Милошевићевог режима, једна бивша хроника и једно критички мртво слово на папиру.

Од пожаревачког Пашића до пожаревачког Магбета

У „Времену змија“ постоји и један дубљи, интроспективни ток који се, попут понорнице, неколико пута јасно показује на површини текста, и та Ћосићева својеврсна хроника сопственог књижевног и политичког живота, та његова оцена властите улоге и значаја, разговетна и озбиљна – од изузетне је важности и за нашу политичку и за нашу литерарну историју. Нигде до сада, као у овој књизи, Ћосић није, без устручавања, говорио тако критички о себи. У том смислу, пред нама је једна жива, чак сензационална књига.

„Делимично одобравање титоизма и Милошевићевог режима, увиђање добрих страна у режиму Комунистичке партије, радовање неким ратним победама ЈНА и Срба у рату са Хрватима и Муслиманима – представља политичку и моралну кривицу, ако је у том рату чињен злочин“ (стр. 234). Као што је и Ћосићу добро познато, „у том рату“, са српске су стране чињени ужасавајући злочини према Хрватима, Муслиманима и Албанцима. Дакле, Ћосић који је до половине шездесетих подржавао режим Јосипа Броза Тита (пуних двадесет година) и који је својом изјавом о Милошевићу као највећем српском политичару после Пашића, утицао и на „вођино“ грандоманско самопоуздање и на расположење јавност да прихвати његову деструктивну вољу, а подржавајући га и потом („А ја сам 1991. и 1992. ипак сарађивао са тим лицемером. Био сам у заблуди да је патриота више но властољубац. Како сам смео да верујем да тај пожаревачки Магбет може да прихвати било какву демократску и моралну реформу Србије?“, стр. 220) – Ћосић, личност тада у јавности од највећег угледа, сноси огромну моралну и политичку кривицу.

Понор историје

„Покушао сам да испишем људску судбину на српској земљи у овом веку (двадесетом, моја примедба); многе важне догађаје нисам ни описао, ни записао. Гаси се моја књижевна улога. Пропада и остаје ван људске пажње и интересовања моје књижевно дело. Да ли сам могао, да ли сам имао дара да га учиним дуговечнијим? Не верујем. И ја припадам свету који је минуо у понор Историје“ (стр. 45). „И књиге које сам писао да буду нови српски роман, сада нису нови српски романи. Разлоге да их читају имају углавном историчари књижевности. Идеје у њима које су некада будиле и обликовале свест читавим нараштајима, може се рећи и читавом српском народу, те идеје су сада мртве. Никога ни на шта не покрећу и не узбуђују“ (стр. 98).

У овој тестаментарној, исповедној својој књизи, Ћосић, похрањујући га у националну библиотечку архиву, сахрањује своје књижевно дело. Говорећи о сопственом опусу тако критички како код нас никада није говорио ниједан други књижевник – да има само археолошку вредност – Ћосић је ту и необично искрен и необично поуздан судија. Он тврди да су идеје у његовим делима данас угашене, хладне и без значаја.

Шта је тиме, у ствари, Ћосић казао? Ништа друго до то да је његово књижевно дело засновано на политичкој и социјалној идеји и да је оно, заправо, наставак политике другим средствима, као романсирани вид политичке и социјалне акције, а не као иманентан поетски чин. Кад је пропала политичка идеја, кад је пропала једна идеологија, пропала је основа и Ћосићевог јавног ангажмана и Ћосићеве литературе. „Ја сам писац класичног, традиционалног српства, оног које је бивствовало у 20. веку и покушало бољшевичком револуцијом да пође пречицом у нову цивилизацију. Тај покушај је пропао“ (стр. 181) – објашњава аутор „Времена смрти“, „Времена зла“, „Времена власти“ и „Времена змија“.

Анахронизам и стереотипи

Шта је то због чега су Ћосићеви романи анахрони? Проблем ту јесте у идеологизацији литературе, али не и у историјском краху идеологије. Ћосић, а то је суштина проблема, није анахрон од данас, он је и „у свом времену“ био анахрон.

Књижевно, публицистичко и политичко дело Добрице Ћосића, онтологизовано је неприкосновеношћу националне идеје и телеолошким стереотипима који из ње извиру, а настајало је, од средине прошлог века, управо у времену деонтологизације, детелеологизације мишљења и писања.

У својим се књижевним делима Ћосић читаоцу обраћа превасходно као Србину, а не као индивидуи за коју је национално опредељење неважно док чита белетристику.

„’Људска права’ поништиће српски идентитет” (стр. 193), тврди Ћосић, и тај његов стари став имао је и има политичке, етичке и поетичке консеквенце, толико погубне да његово политичко, публицистичко и књижевно дело, данас, без остатка, препоручују историјској ропотарници. У том Ћосићевом и ћосићевском ставу, роје се и шовинистички закључци. Кад говори о разлици између албанског и српског етноса, Ћосић пише: „Тај социјални, политички и морални талог трибалног, варварског Балкана, узима за савезника Америку и Европску унију у борби против најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа – српског народа“ (стр. 211). Оваква изјава разгалила би и Димитрија Љотића и Драгослава Дражу Михаиловића, иначе Ћосићеве смртне идеолошке противнике.

Упркос искреним јавним залагањима за одбрану слободе мишљења и изражавања, као основног демократског начела – још осамдесетих година прошлог века – Ћосићево схватање демократије било је и остало погрешно. На страницама „Времена змија“, дакле крајем деведесетих, он често износи следећи суд: „Нема Србија Србина и човека који има памети и храбрости да спасава српски народ“ (стр. 86). Та вера у појединца као покретача савремене историје, тај хегелијански, доказано погубан, принцип – устоличио је и Јосипа Броза Тита и Слободана Милошевића на аутократски трон, спреман да увек доведе до диктатуре. Слобода и демократија једног друштва огледају се у праведности његових институција, а не у праведности истинољубивости, храбрости његовог вође. То, што је тако добро разумео његов исписник Десимир Тошић, Ћосић није схватио, и то је суштина његовог анахронизма.

Опсежно књижевно, публицистичко и политичко дело Добрице Ћосића сведочи о заблуди идеологије у двадесетом веку у Србији, то тврди и његов аутор. Али, битно је истаћи да је оно, то опсежно дело о идеолошкој заблуди, управо изражено том заблудом; најпре космополитско-комунистичком, потом отаџбинско-националном – у оба случаја, комунитарном и партикуларном, у чему се гуши оно индивидуално и универзално, које, авангардно у свом времену, надживљава то своје време, и у политици и у књижевности.