Вештачка интелигенција нема смисла за хумор

Прва књига поезије Зорана Костића Цанета, фронтмена „Партибрејкерса”, „Укрштене речи”, (у издању Лагуне), води читаоца на унутарње путовање, лични концерт кроз ритам и искреност, које свако у себи може да пробуди.

Из стихова се помаља рука која прст ставља на чело, а стих каже: „Док чекаш да умреш,/ ти размисли/ зашто те погађају ствари/ које видиш”. Стихови су то који не пристају на компромис, на савијање кичме, констатују стање мрака, али позивају на светлост: „Постојање/ тражи оправдање,/ фарбање мрака/ не престаје./ Слободе глас/ крије се од нас./ Дрске храбрости треба/ да се на земљи/ отворе врата Неба” .

Овај разговор вођен је телефонски, док је Цане био на локалитету Винча, отуда риме и у свакодневном говору... А књига ће бити представљена у уторак 26. марта, у кафетерији „Букмаркер” књижаре Делфи СКЦ, и поред аутора, говориће и књижевница Ивана Димић.

Иначе, Цане је ових дана у фокусу и због тога што је у недељу увече напустио емисију  „Утисак недеље” а поводом тога што многе занима зашто је то учинио, кратко је рекао:

– Нека их и даље занима. Радозналост убија људе. Чачка их тамо где често ђаво буде.

Зашто се књига зове „Укрштене речи”?

Зато што пишем песме на А4 листовима великог формата. Речи, смисао и строфе траже једни друге и тако се укрштају. Не радим на компјутеру, ја сам технолошки прегажена личност. Само папир и фломастер. А волео бих да пишем гушчјим пером и мастилом.

Шта мислите, хоће ли вештачка интелигенција преузети и писање поезије?

Она може по некој форми да имитира уметност, али никада не може да има смисао за хумор. Вештачка интелигенција нема смисао за хумор. То је кључна разлика.

Две су велике теме ове поезије, љубав и смрт...

Да.  Језик нам доноси живот или смрт, зависи од тога како га употребљавамо и на шта смо фокусирани.

Може ли човек да умре и пре смрти?

Може. Живи су мртви, а мртви су живи. Човек умире и пре смрти јер даје добровољни пристанак на свој нестанак, хоће да живи без своје истине. Одбија да се помучи и онда је жив, а у ствари мртав. Мртви су живи тако што су дали све од себе и тамо где су они и даље постоје. Питање је енергије коју смо дали за себе и за друге, колико смо били корисни универзалној заједници и Богу.

Поента песама „Партибрејкерса” и ове збирке јесте слобода. Како се она задобија?

Слобода је увек идеал, важно је корачати ка њој. Човек је једино слободан док се бори за њу, не може да је има, да је поседује. Може да је има само док је осваја. Увек смо укључени у неко друштво, а степен укључења нам мења животну причу. Увек од нечега зависимо, а томе се опире оно наше унутарње, аутономно. Питање слободе је и ствар дисања, слободног корака, виђење живота и лепоте у сваком дану. Слободу и живот схватамо и преко другог, преко ближњег. Ко зна ко ће бити тај који ће нам запалити свећу када одемо, да нам осветли пут.

Можда ће то бити нека непозната особа, или неко кога смо нечим задужили, дајући му љубав, време, охрабрење, поверење, утешење. Обраћамо се једном човеку као читавом човечанству. Као кад певаш, фиксираш се на једног човека и кроз њега дајеш свима све.

Је ли истина то да музичар пронађе некога у публици и пева и свира њему или њој?

У принципу да. Као што постоје и ометачи, који те ометају и кад им на леп начин кажеш да то не раде, они не могу да укапирају и онда мораш да им кажеш на мање леп начин.

Читамо ваше стихове и замишљамо музику...

Добро то је ствар навике, а навике често доводе до предрасуда. Али, осећа се музика и у овим стиховима, у ритму стихова, мотив личне идентификације увек је присутан.

Ивана Димић је у својој рецензији написала да ово није љубазна књига, да се из ње поезија не рецитује спокојно. Да ли се слажете са тим да је ово поезија која нас тера на суочење са самима собом?

Наравно. Изврнуо сам своју унутрашњост на папир и дао је људима да се сладе мојим унутрашњим ранама.

Да ли поезија настаје само из бола?

Из бола, јер срећан човек ужива само у својој срећи, само хоће да тај осећај траје што дуже, да га запамти, да би после могао да га репродукује у свом тражењу.

Да ли бисте могли тако да пишете и живећи у некој социјалној, скандинавској, уређеној држави?

Не разумем питање. Поезија је човекова судбина, без обзира на то да ли је држава уређена или није. Живот је непрестани рат и потрага за смислом. Спољне околности утичу на нас, неко незадовољство нас једе и меље и тера да сазнамо ко смо, шта смо и куда идемо. Оно што имам Бог ми је дао, оно што немам мучи ме стално, надам се да ћу до краја живота открити шта ми то гроб копа.

Којим путем човек треба да иде да би открио себе?

Само путем срца. Тражење љубави у овом хладном свету, који леди све нас. Само љубав, топлота, праштање, ићи ка Богу. Поезија је молитва.

Поетски субјект у збирци „Укрштене речи” обраћа се некоме, некога тражи. Кога?

Некога ко доноси испуњење. То може да буде Бог или вољено биће. Човек није створен да живи сам, саздан је тако да се „подели” са неким. Да буде срећан, јер је живот мука. Зато и верујемо у Бога, да би нам олакшао те муке. Ја сам само небески достављач пакета. Лепо би било да је живот уметност, али није, зато што је човек живот претворио у индустрију. Профит убија.

Да ли је тако изгубљен путоказ?

Да ли је изгубљен, или га се човек одрекао свесно, то је питање. Људи тешко живе, тако су одлучили одрекавши се храбрости и интуиције. Човек хоће да се сакрије сам од себе, али не иде му од руке. Знате где сам сада? На локалитету Винча. Идем да поздравим рођаке из давнина. Важно је да памтимо одакле смо, оно што нам је дато, да нас не би однео ветар. Ништа не почиње од нас, део смо нечег већег, и после нас, биће нас.

Хоће ли нека песма настати из тога?

Вероватно, све песме настају из тога.

Ко би били  идеални читаоци ове књиге поезије?

Људи који воле да буду сами са собом, они који откривају себе. Они који воле да размишљају и не боје се онога што осећају. Знатижељни су и маштовити, и хоће да се упусте у искуство. Живот је искуство.

И поезија је искуство?

Тако је. А човек више не примећује сву лепоту коју му Бог шаље да настави даље. Неће, изгубио је фокус, отета му је пажња, да не би размишљао о томе како му је. Човек је оруђе које говори, свеж и виталан за свог господара, да увек буде оптималан када дође на посао. Да му не смета то што нема и то што мисли да има. Има само оно што му други даје. Зато је поезија непрестана борба. Кроз шта су све песници пролазили, ми смо... лук и вода. Давали су живот за свој живот. Човек треба да нађе своје срце, да открије своју душу као небеско огледало у себи. Да се себи врати.

На вашим концертима има људи свих генерација. Важи ли време за рокенрол?

Увек је време за рокенрол, виталитет, крв и зној.

Како вам данас изгледа Београд у односу на оно време када су „Партибрејкерси” њиме „харали”?

Ма немојте, то је повратак у прошлост, дајте да причамо о поезији, о будућности.

Када ће поново бити концерт?

Деветнаестог априла у „Запа бази”.