Кочијашу, ај ка Тополи, међу моје српске војнике.

Било је то свеже и сунчано ведро јутро, 15. април 1915. године. Врањска Бања се купала у својој боји новог пролећног сунца. Пред хотелом краљевска кочија. Тиха као никада. Уз помоћ штапа, тешко ходајући краљ Петар седа у кочију. Дрмало се на све стране, а краљ је знао да ће бити рата. Ћути бањска варош која је дошла да испрати свога краља. Он без речи и обраћања оних који су ту да га испрате.

„Кочијашу, ај ка Тополи, међу моје српске војнике, да са њима будем и њих погледам у очи и осетим откуцаје наше јуначке”, заповеда краљ. Кочија тихо креће од зграде хотела ка излазу из Врањске Бање. Скупило се обичног света, не знајући да последњи пут испраћају свога краља. Машу, а он глади браду и ћути. Забринуто гледа у небо. Лечећи се од костобоље и верујући у исцелитељску снагу топле минералне воде, остарели Петар стигао је у бању почетком јануара 1915. године.

Свакодневно је шетао. Разговарао са људима. Читао штампу коју је редовно примао. Ћутао је, а житељи Врањске Бање гледали су ка његовој хотелској соби. „Угасила се лампа код краља. Сада и ми можемо да ноћимо, кад он спава, Србија је мирна”, коментарисало се испред краљеве одаје.

За Нову годину, 13. јануара, те године у Врањску Бању ће стићи престолонаследник Александар. Краљевски воз био је дочекан са највишим почастима и уз бројно грађанство које је дошло из Врања и околних села. Бањска сиротиња је од краља на празник добила по 100 динара. Целивали су му руку, а он одмахивао и бодрио их да „буду Срби, представници православља у свим временима”. Краљ је са престолонаследником и принцом Павлом обишао и рањене војнике у вили „Балкан” и разговарао са њима. Сви су добили помоћ. Те вечери одржан је концерт у част краљевске породице. Рат је тутњао са даљине, а вести бивале све лошије по Србију. Ноћи за краља све будније.

Лекари упозоравају Петра да се због високе температуре сумпорне воде терапеутски купа сваки трећи дан. Он то прихвата без поговора. „Нек ми ова вода помогне, јер иако је топла, мени је за Србију хладно око душе”, говорио је остарели краљ, који је наилазио на велику љубав људи у Врањској Бањи, који су свакодневно доносили цвеће „најдражем госту”.

Није Петар Карађорђевић себи дозвољавао потпуни мир. Волео би да, изненада после доручка, када није био на купању, своје кочије потегне и обиђе блиске људе у околини.

„На шта личи ова ћуприја на Јужној Морави. Ни млади људи је не могу прећи, а ни моја кочија. Треба да гинемо, а овде ни моста за обичне људе нема. Нећу дављенике пред оним што треба да буде херојство нас Срба”, био је љут Петар, након повратка из села Жбевца у околини Врања.

После прослављеног Васкрса у Врањској Бањи, краљ Петар је напустио лечилиште 15. априла 1915, кренувши ка Тополи у сусрет српској војсци. Пре поласка, краљ је лично хтео да погледа рачун трошкова боравка. Историја је забележила да је из краљевске касе Петра Карађорђевића „за кујну плаћено 1.018,65 динара. За собу 300, огрев 22, за коње и шталу 664,50 и разно 351,35”.

„Свуда је твоја кућа. А, моја је Србија. У тој кући живе људи, као и овде у Врањској Бањи, и ми се морамо разумно поштовати и ценити њихов труд, знање и залагање. И они имају трошкове што се ми лепо осећамо”, поручио је на растанку особљу хотела у бањи.

Краљ Петар Карађорђевић обожавао је да долази на југ Србије. Памте се његови доласци подршке радницима на изградњи железничке пруге од Ниша до Ристовца, када је појединце чашћавао „златним дукатима”. После Балканских ратова доводио је у Врање Николу Пашића и министре из Владе Србије, „да виде и никад не забораве овај крај”.

Лековитост сумпоровите воде на југу Србије у Врањској Бањи користили су и Александар и краљица Драга. Она се наводно лечила од стерилитета и подржавала локалне ствараоце укључујући и писца Борисава Станковића. У памћењу је остао упечатљиво краљ Петар Карађорђевић, у народу назван именом „краљ Пера” и обожаван од стране ових људи. У лечилишту, које данас носи име Специјална болница, постоји „краљева када”, а испред болнице и спомен-обележје Петру Првом Карађорђевићу, на југу Србије омиљеном „чика Пери”.