Доживети стоту

Шта би друго могао да учини искусни џезер, него баш оно што је урадио Војислав Бубиша Симић, диригент, композитор и аранжер, на концерту приређеном у част његовом стотом рођендану. Прво је дан раније посетио Биг бенд РТС-а и диригента Стјепка Гута на проби да чује да ли су добро увежбани, а онда је 19. марта стигао у Дворану МТС-а, некадашњи Дом синдиката, и у колицима, али крепак и расположен, довезао се на сцену. Поставио се испред оркестра и уредно, у џезерском стилу отворио концерт диригујући своју ауторску нумеру „Поздрав Каунту Бејзију”, а затим је и за крај, у колицима, дириговао своју „Свадбену игру крај Бистрице”, уз дуг аплауз.

Маестрова порука је тим гестом у преводу значила „шта ће вам младост ако немате срце”, или боље одмах да обзнанимо, ако неком већ није јасно, да иако је напунио сто година Бубиша у ствари уопште није остарио! Радујући се животу, проживео је смислено читав век, био пионир џеза у некадашњој Југославији, изборио се да буде признат, а његове композиције су сада већ антологијске. Не можемо се отети утиску да су се ствари тако поклопиле да Бубиша слави стоти рођендан у доба када век постојања обележава и Радио Београд, Балет Народног позоришта, Београдска филхармонија, да је ово ипак друштвени тренутак у ком важне институције сведоче о традицији, свака у свом делокругу, а и Бубиша је постао помало институција, јер се готово читава историја џеза код нас преплела око његовог имена.

Рођен је 18. марта 1924. у Београду. Студирао је композицију на Музичкој академији код Станојла Рајичића и дириговање код Предрага Милошевића, а дипломирао је 1954. Аматерски џез оркестар „Динамо” основао је 1946. као први биг бенд у Србији. Од 1953. почиње да ради као диригент Џез оркестра РТБ-а, на чијем челу је био све до пензионисања, 1985. године. Компоновао је дечју, хорску, забавну, џез и симфонијску музику са опусом који броји више од хиљаду дела. Зачетник је етно-џеза код нас. Аутор је примењене музике за велики број ТВ серија и филмова. Клавир је учио да свира са мајком уз шлагере из филмова у којима су играли Фред Астер и Џинџер Роџерс, а професорка је била задужена за класику, док је гитару свирао сам. Први прави сусрет са овом врстом музике ипак је имао као ђак Друге мушке гимназије, a и његова мајка је на клавиру често свирала Дјука Елингтона.

Од џеза све и да је хтео није могао да побегне. Била је то љубав за цео живот која га је оплеменила, снажила у годинама окупације, па по завршетку рата, када је настојао да се ова музика више цени. Истиче да му је драго што данас има наследнике као што су Стјепко Гут и Иван Илић, али и многи други. Дизи Гилеспи је на њега оставио највећи утисак када је са својим џез оркестром гостовао у Београду 1956, јер је то био први џез концерт после година немачке окупације.

Баш као што је рекао у недавном интревјуу за „Политику”, суштина је у следећем:

– Кад је реч о мом животу и каријери, не бих ништа мењао, целог живота сам се бавио оним што сам највише волео. Ни 100 година није довољно за такво задовољство.