Ја сам пета генерација „колорадоваца”

За оне који се слажу са многобројним читаоцима широм света у оцени да је бестселер „Тамо где ракови певају” Делије Овенс, према коме је снимљен истоимени филм, један од најзанимљивијих романа последњих неколико деценија, време је да прочитају и роман „Теци као река”, ауторке Шели Рид који ће, такође, ускоро доживети филмску адаптацију.

Књига „Теци као река”, која је читаоцима у Србији доступна у издању Вулкан издаваштва у преводу Аиде Бајазет, изузетно је написана фикција о егзистенцијалној борби главне јунакиње у дивљини Колорада. Главна јунакиња књиге, Викторија Неш, једина је преживела жена у породици проблематичних мушкараца и води домаћинство на породичној фарми брескви. Шели Рид на јединствен приповедачки начин доноси причу о њеној борби за преживљавање, која боји сваки аспект њеног живота.

Шли Рид живи у планинама Елк у Колораду где су живели њени преци уназад пет генерација, готово три деценије је предавала књижевност, писање и студије животне средине на Универзитету Западни Колорадо, али је свој први роман „Теци као река” написала у шестој деценији. Одмах након објављивања, њено дебитантско дело изазвало је велику пажњу, тако да је до сада објављено у 37 земаља и преведено на више од 30 језика.

Како је овај успех утицао на ваш живот?

Као што можете да претпоставите, успех мог дебитантског романа био је изненађење, нешто што мења живот. Веома сам захвална на томе. Највећа промена је то што сам, коначно, након што сам готово тридесет година била предавач, постала писац с пуним радним временом. Волела сам да предајем, али сам од детињства желела да будем писац. И срећна сам што сам успела да постанем неко ко живи од свог писања. Такође, била сам веома дирнута изванредним међународним пријемом мог романа. Велико ми задовољство причињава то што је прича коју сам желела да испричам о месту, расељавању, дому, породици, предрасудама и моћи женског и природног света, прича која на исти начин одјекује у различитим културама широм култура. Викторија Неш и долина Ганисон су специфичности Колорада. Негде сам чак прочитала да моју књигу доживљавају као „љубавну песму Колораду”. Ипак, људи широм света воле ову причу. То ми је у свему овоме најлепше.

Поменуте три деценије сте на Универзитету Западни Колорадо предавали књижевност, писање и студије животне средине. Дипломирали сте књижевност. Зашто сте тек сад одлучили да се опробате у књижевности?

Верујем да све у животу има своје време. Волела сам да утичем на позитивне промене у свету тако што подучавам и подржавам своје студенте и помажем им да открију јединственог „генија” у себи. Успут сам родила и двоје деце и дала све од себе, и срце и душу, да будем најбоља мама која сам могла да будем. Између та два „подухвата”, нисам имала много времена за писање. Много дугујем Викторији Неш, јер сам се, тек када је њен лик почео да се формира у мом уму, вратила списатељском животу. Њена прича је једноставно инсистирала да буде испричана. Одбацивала сам тај роман који се „родио” у мојој глави пре више од дванаест година, али сам на крају некако успела да нађем времена и одлучности да га напишем. Управо због тога ми је тако „слатко” задовољство што ова књига проналази толико читалаца и што је успешна у свету.

Ваш роман инспирисан је људима и специфичним крајоликом из кога долазите. Да ли то значи да је ово дело ваша интимна прича или „пазл” ваше и прича и доживљаја других људи?

Ја сам пета генерација „колорадоваца” и потичем из лозе веома чврстих, радних и вредних предака, који су били веома храбри да живе у овом дивљем пределу. Моји преци били су тихи, скромни људи који су сваки дан устајали да ураде оно што се мора урадити без обзира на изазове и ценили су земљу, породицу и заједницу. Те исте квалитете сам видела и у ранчерима који су и сада моји суседи у долини Ганисон. Моје дивљење према оваквом начину живота обликовало је многе ликове у књизи „Теци као река”.

Ваш роман је, истовремено, и сага о љубави и храбрости. Да ли смо заиста у стању да у стварном животу пронађемо особу коју сматрамо другим делом себе, како у књизи сугеришете?

Верујем да је сваки корак у нашем животу прилика за самооткривање, посебно у најизазовнијим периодима. Као и сви људи и ја у души носим тугу и борим се са собом. То је најосновније људско искуство и волела бих када бисмо у том погледу имали више разумевања и саосећања једни за друге. Са сваким губитком или изазовом с којим сам се суочила долазило је и питање: „Шта би из овога требало да научим?”, а ја сам увек била одлучна да из тог искуства изађем као мудрије и богатије људско биће. Понекад сам у томе успевала, понекад не, али знам да су кумулативни ефекти храброг живота током којег испитујете себе и све око себе веома моћни. Мој савет свима који се суочавају са тешким временима јесте да се одмакну и ствари посматрају из удаљене перспективе, да потраже дубоко у себи изворе неискоришћене снаге и отпорности и да верују да ће на крају изаћи на другу страну.

Вашу књигу често упоређују са романом „Тамо где ракови певају” Делије Овенс. Шта мислите о том поређењу?

Ако је оно што је читалац волео у роману „Тамо где ракови певају” била прича о снажној младој жени у дубокој вези са тлом на којем живи, онда мислим да ће бити задовољни управо тим, сличним, елементом у мојој књизи. Али, мислим да се ту завршавају сличности између ова два романа. Не смета ми поређење, јер знам да читаоци често управо на основу поређења и сличности траже нешто добро за читање. У том смислу то им је веома корисно. Надам се само да ће читалац, када „уђе” у мој или било који други роман, дати простора сваком штиву да допре до његовог срца на свој, јединствен начин.

Ваша књига је доживела велики успех и код читалаца у Србији. Колико знате о нашој земљи?

Оно што вероватно не очекујете да чујете јесте то да сам још као студент на универзитету, касних осамдесетих прошлог века, развила велику љубав према књижевности и историји Централне и Источне Европе. По завршетку студија решила сам да посетим што више земаља источног блока, укључујући посету Београду и путовање целом бившом Југославијом 1988. године. То је, наравно, било фасцинантно, али на неки начин и помало опасно време да би млада Американка сама путовала по региону, али то искуство ме је веома обогатило. Нисам поново била у Србији од тада, да кажем нисам је посетила током „модерн ере”, али сам, наравно, веома узбуђена и бескрајно захвалана што је мој роман објављен на вашем лепом језику.