Доста је ТВ мрака

Већ три деценије сведоци смо бруталних слика рата, што оних крајем прошлог века код нас, што ових са разних светских ратишта после и данас. Нажалост, као два неодвојива зла пропасти света, редовно их прате и црне хронике криминализованог друштва и разних појава и облика људске психопатологије. Ако је телевизија некад била „прозор у свет”, радо смо је гледали јер се бавила његовим напретком и достигнућима, а ратно и остало зло приказивала је у информативном формату и с мером. Од појаве Си-Ен-Ена и осталих драстичних телевизија Запада, с предзнаком „рејтинг и профит”, које се држе идеје „што бруталније то гледаније”, ако прескочимо наше реалне ратне године, није се дуго чекало да такав приступ, модел и буквално пресликавање заиграју и у програмима српских телевизија. Прво на приватним каналима, а онда и на РТС-у.

Ако је телевизија духовни простор сваког човека, без обзира на његов узраст, образовање, интелект, професију, психу, здравље, стабилност, неко би морао да се запита како зло са ТВ екрана у свим својим најгорим појавним облицима делује на гледаоце, а кроз њихове реакције и масовност и на цело друштво? Свакодневно бомбардованом црном хроником убијања, дроге, силовања, транзиционих и политичких борби и лоповлука, отвореном порнографијом, најнижим духом ријалити и забавних програма... да ли том гледаоцу, већ пољуљаног духовног здравља и уморног од вечне борбе за боље сутра, које никако да дође, у осам увече на РТС-у и осталим националним фреквенцијама треба све то понудити и кроз филм и ТВ серију? А таквих наслова, подржаваних врло „убитачним најавама”, било је много и тешко их је све набројати: „Убице мог оца”, „Кост”, „Месо”, „Кожа”, „Клан”... Овај последњи је екранизација настајања чувеног земунског клана, којим се скоро три деценије непрестано баве медији и који се наставља у разне нове црногорске и српске кланове.

То зло криминалца и психопате присутно је у животима нас и наше деце, директно или посредно, свеједно, и кроз простор ТВ-а и друштвених мрежа окреће нас ка новом злу. Највећа замка код прављења оваквих садржаја мрачне стране човека и друштва, јесте што показивањем зла у свој његовој моћи, страсти и адреналину, они зло и афирмишу. И онда нас чуди што нам је земља пуна нелегалног оружја и дроге, што се комшија „оверава” само због мрког погледа, што супружницима и љубавницима крв помрачује ум, што сева нож међу младима, што и деца убијају другу децу... О мајсторству израде таквих филмова и серија, зар и треба причати, с обзиром на то да, уместо здраве поуке, индоктринира и негативно утиче на већ измучени и хаотични дух гледаоца. И моменат музичке подршке у позадини се мора поменути, јер је претерана и психоделично доминирајућа, да заједно с драстичним и бруталним сценама зла, ошамућује сва чула.

Свакако, на РТС-у понекад има и изузетних играних садржаја, који нам враћају сећање и изазивају жал за здраво-природним и из живота „израслим” критичким, а опет забавним и опуштеним сторијама, какве су правили Павић, Новак, Кадијевић и други. „Лако је Ралету” и „Радио Милева” ипак су недовољно успели покушаји новог „Позоришта у кући”. Прва серија покушава „на силу” да у модел другачије, западњачке нарави, смести домаћу, балканску. А код друге, чим је почео да се снима бескрајни број нових наставака уз домишљање ликова и заплета потпуне извештачености, „ТВ позориште” постаје креатура и гротеска.

Ових дана филм Слободана Шијана „Давитељ против давитеља” слави четири деценије. Генијални редитељ га је у сажетку дефинисао као „комедију страве и ужаса”. Иако је настао пре лудила рата, транзиције и Си-Ен-Ена, и чинио се истовремено интригантним и безопасним, као и они по Агати Кристи, трајни је пример како се о злу може причати, а да се не афирмише, па још да буде и забавно.

Само да нас неко не подсећа да имамо даљински управљач у рукама. Грађани плаћају тај РТС, држава га помаже, потписују га многи „одговорни” и остали уредници и засигурно има још нових Павића којима треба дати шансу, па је сасвим у реду љутња здраворазумних гледалаца. А велики редитељ Желимир Жилник, који је о маргини и паду друштва направио светске филмове, о том тренду холивудизације каже: „Мени је каткад мука кад гледам силну пуцњаву, убиства, мучења – снимљена не само ефектно и страшно, без икаквих скрупула. Али, то је по свему судећи амбијент у којем људски род данас, из дана у дан живи. И тако све до врло вероватног, скорог глобалног атомског сукоба.”

Миша Лазар,
писац, члан Српске духовне академије, Београд