Доста је ТВ мрака
Већ три деценије сведоци смо бруталних слика рата, што оних крајем прошлог века код нас, што ових са разних светских ратишта после и данас. Нажалост, као два неодвојива зла пропасти света, редовно их прате и црне хронике криминализованог друштва и разних појава и облика људске психопатологије. Ако је телевизија некад била „прозор у свет”, радо смо је гледали јер се бавила његовим напретком и достигнућима, а ратно и остало зло приказивала је у информативном формату и с мером. Од појаве Си-Ен-Ена и осталих драстичних телевизија Запада, с предзнаком „рејтинг и профит”, које се држе идеје „што бруталније то гледаније”, ако прескочимо наше реалне ратне године, није се дуго чекало да такав приступ, модел и буквално пресликавање заиграју и у програмима српских телевизија. Прво на приватним каналима, а онда и на РТС-у.
Ако је телевизија духовни простор сваког човека, без обзира на његов узраст, образовање, интелект, професију, психу, здравље, стабилност, неко би морао да се запита како зло са ТВ екрана у свим својим најгорим појавним облицима делује на гледаоце, а кроз њихове реакције и масовност и на цело друштво? Свакодневно бомбардованом црном хроником убијања, дроге, силовања, транзиционих и политичких борби и лоповлука, отвореном порнографијом, најнижим духом ријалити и забавних програма... да ли том гледаоцу, већ пољуљаног духовног здравља и уморног од вечне борбе за боље сутра, које никако да дође, у осам увече на РТС-у и осталим националним фреквенцијама треба све то понудити и кроз филм и ТВ серију? А таквих наслова, подржаваних врло „убитачним најавама”, било је много и тешко их је све набројати: „Убице мог оца”, „Кост”, „Месо”, „Кожа”, „Клан”... Овај последњи је екранизација настајања чувеног земунског клана, којим се скоро три деценије непрестано баве медији и који се наставља у разне нове црногорске и српске кланове.
То зло криминалца и психопате присутно је у животима нас и наше деце, директно или посредно, свеједно, и кроз простор ТВ-а и друштвених мрежа окреће нас ка новом злу. Највећа замка код прављења оваквих садржаја мрачне стране човека и друштва, јесте што показивањем зла у свој његовој моћи, страсти и адреналину, они зло и афирмишу. И онда нас чуди што нам је земља пуна нелегалног оружја и дроге, што се комшија „оверава” само због мрког погледа, што супружницима и љубавницима крв помрачује ум, што сева нож међу младима, што и деца убијају другу децу... О мајсторству израде таквих филмова и серија, зар и треба причати, с обзиром на то да, уместо здраве поуке, индоктринира и негативно утиче на већ измучени и хаотични дух гледаоца. И моменат музичке подршке у позадини се мора поменути, јер је претерана и психоделично доминирајућа, да заједно с драстичним и бруталним сценама зла, ошамућује сва чула.
Свакако, на РТС-у понекад има и изузетних играних садржаја, који нам враћају сећање и изазивају жал за здраво-природним и из живота „израслим” критичким, а опет забавним и опуштеним сторијама, какве су правили Павић, Новак, Кадијевић и други. „Лако је Ралету” и „Радио Милева” ипак су недовољно успели покушаји новог „Позоришта у кући”. Прва серија покушава „на силу” да у модел другачије, западњачке нарави, смести домаћу, балканску. А код друге, чим је почео да се снима бескрајни број нових наставака уз домишљање ликова и заплета потпуне извештачености, „ТВ позориште” постаје креатура и гротеска.
Ових дана филм Слободана Шијана „Давитељ против давитеља” слави четири деценије. Генијални редитељ га је у сажетку дефинисао као „комедију страве и ужаса”. Иако је настао пре лудила рата, транзиције и Си-Ен-Ена, и чинио се истовремено интригантним и безопасним, као и они по Агати Кристи, трајни је пример како се о злу може причати, а да се не афирмише, па још да буде и забавно.
Само да нас неко не подсећа да имамо даљински управљач у рукама. Грађани плаћају тај РТС, држава га помаже, потписују га многи „одговорни” и остали уредници и засигурно има још нових Павића којима треба дати шансу, па је сасвим у реду љутња здраворазумних гледалаца. А велики редитељ Желимир Жилник, који је о маргини и паду друштва направио светске филмове, о том тренду холивудизације каже: „Мени је каткад мука кад гледам силну пуцњаву, убиства, мучења – снимљена не само ефектно и страшно, без икаквих скрупула. Али, то је по свему судећи амбијент у којем људски род данас, из дана у дан живи. И тако све до врло вероватног, скорог глобалног атомског сукоба.”
Миша Лазар,
писац, члан Српске духовне академије, Београд
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


