Последња биоскопска представа у Неготину

Након повратка из балканских ратова и Великог рата Станоје Јовичић је био часовничар у Неготину. А 1930. године, пошто су филмови до тада приказивани у кафанама и хотелима, одлучио је да прода своју породичну кућу и са женом и троје деце изнајми стан, а од новца сазида биоскоп. Купио је биоскопску апаратуру и мотор са динамом од шеснаест ампера једносмерне струје. Тада је Неготин добио први биоскоп, 24 године након Београда. Назвао га је „Победа”. Првих година филмови су приказивани у наставцима, два пута недељно, а викендом, ако је било интересовања, и у два термина дневно.

После Другог светског рата биоскоп је радио још неко време, затим је власнику опрема одузета (однета/отета/конфискована), без писаног трага. Године 1959. биоскоп је власнику, тада осамдесетогодишњаку, национализован и након његове жалбе, укњижен као друштвена својина укупне површине 127 квадратна метра. У образложењу решења које је потписао председник комисије за национализацију при НОО Неготин Шпиро Вуковић, наводи се да се одбија приговор „власника који тврди да осим ове зграде нема других грађевинских некретнина, а уз то и у годинама и без икаквих прихода и неспособан за привређивање”, те „цени његов приговор и налази да је неоснован, јер је то пословна зграда велике квадратуре, па стога не постоји ниједан законски основ на основу кога би се иста ослободила национализације”. Три године касније Станоје умире, а 1965. године општина Неготин, као сада укњижени власник, продаје половину биоскопа друштвеном предузећу „Инекс”, те зграда кратко време бива коришћена као магацин, а потом напуштена и некоришћена пропада све до данас. Деведесетих година ово предузеће је приватизовано, па са њим и половина биоскопа.

Од 2013. године почиње процес реституције власништва и траје следећих једанаест година, када унуци Станоја Јовичића, након 65 година, коначно постају власници половине (и сувласници с власником који је приватизовао половину), а вредност преостале половине биће им исплаћена у државним обвезницима.

Правда је достигнута, биоскоп „Победа” остаје победа, а вредност враћене имовине неупоредива је с вредношћу одузете. Наследници од тог новца могу једино да свом претку подигну скроман споменик. Њему, а и једном времену тортуре, терора, иживљавања, лицемерја.

Мариела Цветић