„Биће горе без Горана”: oдржан скуп сећања посвећен Горану Петровићу у САНУ

Комеморативни скуп посвећен недавно преминулом књижевнику Горану Петровићу, одржан је данас у Свечаној сали Српске академије уметности (САНУ). О личности и делу академика Горана Петровића говорили су академици - Злата Бојовић, Миро Вуксановић, као и дописни члан САНУ Јован Делић. Догађај је организовало Одељење језика и књижевности САНУ.

Горан Петровић (Краљево, 1961 – Београд, 2024) био је српски књижевник и академик, један од најзначајнијих и најчитанијих савремених српских прозаиста, редовни члан САНУ.

Злата Бојовић је представила детаљно биографију и читав опус преминулог писца, те подсетила јавност да је студирао југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Она је у свом говору истакла да је пре кратког времена 26. јануара, дан пре школске славе Свети Сава, отишао Горан Петровић, и то тако „одједном, несведеног рачуна, недописаних књига које су већ постојале у рукописима, несумњиво и оних које су биле у његовим жељама и плановима”.

Бојић је подсетила да је само пре годину дана Горан Петровић примио награду „Београдски победник”, која је припадала не само његовом делу „Папир са воденим знаком”, већ и теми којом се годинама бавио - Деспоту Стефану Лазаревићу, градитељи нове српске средњовековне престонице. Када му је уручен „Београдски победник”, Петровић је тада прочитао део своје нове прозе, запис о његовом гостовању у једној основној школи у селу Источне Србије где је представио роман. Такође, исти утисак је оставило и његово учешће у свечаном обележавању Дана САНУ када је уместо свечаног говора читао одломак своје необјављене прозе, на шта је указала Злата Бојовић, преноси Танјуг.

Петровић је радио дуго као библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, недалеко манастира Жича. Био је главни и одговорни уредник часописа „Повеља” (2003–2010), издавачке делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” и уредник у ЈП „Службени гласник”. Изабран је 1. новембра 2012. за дописног члана САНУ, а за редовног 8. новембра 2018. године на Изборној скупштини САНУ. У оквиру САНУ био је: председник УО Фонда „Никола Трајковић”, потпредседник УО Задужбине Бранка Ћопића, члан УО Задужбине Иве Андрића, члан Стручног савета Аудио-визуелног архива и члан Центра за дигитализацију САНУ. Такође, он је био члан Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра. Потписницима предлагача за избор Горана Петровића у САНУ - Љубомиру Симовићу, Добрици Ћосићу, Предрагу Палавестри, придружили су се у избору за редовног члана и Душан Ковачевић, Миро Вуксановић и Милосав Тешић.

„Горан Петровић је живео кратко да све своје књижевне замисли оствари, кратко мерено годинама које су га водиле лавиринтима живота”, закључила је Злата Бојовић.

Миро Вуксановић је нагласио да је Горан Петровић био јединствен у свему, као уметник - књижевник и човек. Академик Вуксановић у свом говору „Биће горе без Горана” се осврнуо на тежак и тужан период од пре два месеца када је Петровић изненада отишао у болницу на испитивање, те се надао да ће отићи кући где ће сачекати резултате анализе. Онда је неочекивано уследио вечни одлазак Петровића на Савиндан и Вуксановићу су долазила многа питања што су га мучила и прогонила од тог немилог догађаја. Једно од питања је било у вези реченице Петровића из болнице да има неки посао за Вуксановића, тако да ће му то остати мистерија о чему је било речи.

Он је истакао да је Петровић писао дуго и споро последњих 20 година, кад се зна да врхунска дела настају управо тако, постепено, те да Петровић није био писац лаке руке. Вуксановић је нагласио да Петровић као писац никоме није остао дужан, а да „ћемо сви ми бити његови дужници докле год будемо читали његове књиге”, и додао да нас је заиста прерано напустио.

„Нисам имао снаге да гласно прочитам наслов Горановог тек објављеног одломка из романа у настајању. А тај наслов једнако делује мистично и онда и у овом часу - „На свету има довољно само пене”. У таквој пени је и ово окаснело признање које зна да ће нам без Горана међу нама бити горе, а да ће нам са Горановим књигама бити боље”, закључио је Миро Вуксановић.

Петровић је био везан за ћирилицу и своје књиге је објављивао на ћириличном писму. Како је сам говорио, родни град Краљево био му је извориште и надахнуће. Током каријере писао је углавном кратку прозу и роман.

Јован Делић је навео да се уочи празника Светом Сави Горан Петровић преселио у вечност, а имао је врхунске романе и 20 приповедака у антологијама домаће и иностране сцене. Његови романи и збирке прича објављени су у преко 130 издања, од чега 60 у преводу на руски, француски, италијански, шпански, немачки, пољски, бугарски, словеначки, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, белоруски, грчки, холандски, арапски и персијски језик.

У свом опусу хронолошким редом објавио је: књигу кратке прозе „Савети за лакши живот” (1989), роман „Атлас описан небом” (1993), збирку приповедака „Острво и околне приче” (1996), роман „Опсада цркве Светог Спаса” (1997), роман „Ситничарница „Код срећне руке” (2000), збирку приповедака „Ближњи” (2002), збирку изабране кратке прозе „Све што знам о времену” (2003), драму „Скела” (2004), збирку приповедака „Разлике” (2006), кино-новелу „Испод таванице која се љуспа” (2010).

Горан Петровић је био писац модерног сензибилитета, а током живота је рекао да су на његово стваралаштво утицали Милорад Павић и Хорхе Луис Борхес. Освојио је бројна признања као што су Просветина награда, „Меша Селимовић”, НИН-ова награда, за роман „Ситничарница „Код срећне руке”, „Златни сунцокрет”, Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, „Борисав Станковић”, Андрићева награда, „Кочићева књига”, „Лаза Костић”, Велика награда „Иво Андрић”, за животно дело, за 2018, „Станислав Лем” (2020). У последњем периоду освојио је награде „Бескрајни плави круг” и „Владан Десница” за роман делте „Иконостас” (2022), као и Награду Вукове задужбине, за уметност, за двокњижје „Папир са воденим знаком” и „Иконостас”, и „Београдски победник” за роман „Папир са воденим знаком”, почетна дела књижевног серијала који је требало да има 12 књига.