Институције српске хирургије

Редовни професор др Александар П. Симић, шеф Катедре хирургије са анестезиологијом Медицинског факултета Универзитета у Београду, са Клинике за дигестивну хирургију – Прва хируршка, Универзитетског клиничког центраСрбије, и Александар М. Мандић из Центара за издавачку, библиотечку и информатичку делатност Медицинског факултета Универзитета у Београду – аутори су монографије Хроника хируршке клинике у издању Медицинског факултета Универзитета у Београду.

Жеља аутора је била да се и на овај начин изрази велика захвалност и бескрајно поштовање свим корифејима који су поставили темеље српске хирургије, али и бардовима који су својим неизмерним трудом, часно и поносито изнели бреме традиције и осмислили нашу хирургију какву данас познајемо.

Ова монографија у суштини представља богато документовану романсирану хронику фасцинантног историјата Хируршке клинике и Катедре за хирургију Медицинског факултета Универзитета у Београду, као две фундаменталне институције српске хирургије.

 Иако аутори скромно сматрају да је треба посматрати као основу или мотив за неки будући озбиљан истраживачки научни рад, чињеница је да ова монографија попуњава огроман јаз који је постојао у области медицинске историографије у нас. „Прошлост су степенице на које смо се данас попели да би сутра боље видели”, констатовао је пре пола миленијума један од очева хирургије велики Амброаз Паре. Хирургија данашњице сваког народа има огромно и величанствено наслеђе које је у опасности да буде заборављено, и ако хирурзи желе да буду посматрани на начин на који то исконски заслужују, ова професија захтева далеко боље разумевање својих претходних искустава. Из тог разлога се и створила потреба за једном оваквом монографијом која је имала жељу да прикаже величину и значај српске хирургије и плејаде великана који су је створили.

Додатни raison d’être овемонографије с поносом је инспирисан великими национално важним јубилејом, стогодишњици Катедре за хирургију Медицинског факултета Универзитета у Београду.

Ограниченост поузданих извора

Основни циљ ове монографије била је велика жеља да се отргне од заборава и поново осветли историографија настанка и развоја Хируршке клинике Опште

државне болнице у Београду и Катедре за хирургију Медицинског факултета у

Београду, посматрајући их као неодвојиве и синхронизоване целине.

По завршетку Великог рата хирурзи са огромним стручним искуством окупљени око Хируршке клинике поставиће темеље организованог развоја хируршке научне мисли и праксе у српском народу.

Околности које су довеле до настанка и развоја Хируршке клинике, те последично Катедре за хирургију дате су хронолошки, као и значајни тренуци нашег друштва тог времена приказани су кроз кратке приче о њиховој међусобној повезаности.

Истакнуто је и да су неки од тих, понекад и анегдоталних догађаја, значајно

утицали не само на српску хирургију већ на њену свеукупну историју.

Посебан акценат је дат на личностима самих хирурга, пре свега у светлу њихових фасцинантних професионалних успеха, али и кроз њихова општа интересовања, што монографију чини веома занимљивом за читање и даје јој животност иначе

несвојствену оваквим делима.

У монографији се истиче превасходни значај два монолитна професора и хирурга, др Војислава Суботића и др Миливоја Костића. Првог као оснивача Медицинског факултета, оца модерне српске хирургије и личности која је оставила неизбрисив траг у научном и друштвеном животу Србије. Другог, као утемељивача бројних нових хируршких процедура и великана који је преко три турбулентне деценије био водећа личност српске хирургије.

Процес прикупљања историјске грађе и документације за ову монографију био је отежан ограниченим бројем поузданих извора, као и недовољном количином претходних дела која су обрађивала ову тематику.

Неизоставно се намеће питање зашто се о историографији хирургије и хируршких великана, али и лекара уопште у нашој земљи, посебно пре Другог светског рата, недовољно и реткописало.

Разлози су наравно многобројни, од друштвених, преко интелектуалних до политичких, али су они свакако веома удаљени од било каквог рационалног оправдања. С друге стране, главни извори валидних података у изради ове монографије за период до педесетих година 20. века, добијени су коришћењем дигитализованих

архива пре свега листа Политика, али и других међуратних новина као што су Време, Правда и Илустроване новине. Од значаја су такође биле и монографије и споменице објављене између два светска рата, као и дела која су публикована у последње три деценије.

Расветљене недоумице

Значај ове монографије се између осталог огледа и у чињеници да је на технички одлично обрађених 220 страна у тврдом повезу публиковано око 200 слика, од

којих је први пут у нашој историографији приказан велики број оригиналних

(Фото:графија хирурга, догађаја и докумената у вези с развојем српске хирургије, као и фотографија и планова здања у којима су се од свог оснивања развијали Хируршка клиника и Катедра хирургије. Такође су први пут тачно датирани значајни тренуци у настанку и развоју српске хирургије, чиме су расветљене поједине недоумице које су до данас постојале.

Тенденциозно је већина фотографија, захваљујући савременој технологији, колорисана не само из естетских разлога већ и како би се приближила сва лепота и реалност датог периода. Треба истаћи да је професор Симић главни уредник недавно објављеног и у стручној јавности високо оцењеног уџбеника за интегрисане академске студије медицине Хирургија са анестезиологијом, а да је заједно са својим покојним оцем, ортопедским хирургом и професором универзитета Петром В. Симићем објавио запажену књигу Историја хирургије, која је била добитник Награде града Београда из области медицине за 2008. годину.

Важно је напоменути и да господин Мандић већ више од деценије учествује у

техничкој обради већине издања у веома богатој издавачкој делатности

Медицинског факултета у Београду.Да закључимо, чини се да је управо тај сразмер деловања аутора монографије, између вишедеценијске посвећености

најсавременијем развоју хируршке праксе, преношења знања студентима и

истовременог расветљавања славних страница историје хирургије, управо наставак истог пута који су утрли наши славни хирурзи попут професора

Суботића и Костића.Како то Густав Малер примећује, „традиција је преношење ватре, а не клањање пепелу”.

*Публициста историограф