Мартовско бетонирање

Некад смо добијали станове од предузећа, узимали кредит за намештај, носили свињске полутке од синдиката, недељом водили децу у зоо-врт, увече се смејали до суза Чкаљи и Мији... Сада уместо зоо-врта гледамо преносе из скупштине, не смејемо се него плачемо од среће што имамо тако забаван програм, а први април је постао дан жртава транзиције.

Ето, баш јуче је било сто година од рођења мог земљака Миодрага Петровића и прилика да се сетимо дана смеха и релативне сигурности: и социјалне, и политиче, а богами и ратне. Those Were the Days… То су били дани, што нам певајући рече Мери Хопкинс. Уз руску мелодију енглеским језиком. Сад и Руси и Амери певају ратничке песме, а бубњеви се чују чак до нас.

А ми главињамо, не знамо на коју ћемо страну. Ваљда нашу, само да одредимо која је наша страна. Кобајаги хрлимо ка Европској унији, трчећи у политичкој теретани, као на траци. Чини ми се да наша врхушка и стрепи од тог циља и развлачи га као оно Шехерезада у причама без краја. Стрепи јер, иако имају двоструке стандарде, тамо постоји и неки стандард и неки ред. Бар у институцијама, а ми смо наше блокирали само да их не би ови издајници, слаби Срби и лешинари користили као своје оружје. У исто време, националне фреквенције су нам толико огадили Европску унију да се злурадо ругамо Хрватској, Бугарској, Румунији што су неопрезно упале у то друштво, као у живо блато. Хоћемо ли ми и Руси да их чупамо? Е па неће моћи, сами сте то хтели.

Ономад сам купио и други телевизор – хоћу да знам шта се дешава у обе Србије. Али и на једном и на другом ми игра слика, мора да нека истина покушава да се пробије. Иако сам одмалена био помало бунтовник, импонује ми монолитност режима, где се зна ко коси, а ко воду носи. А тај коси ли коси. С друге стране, они што би хтели да буду калифи уместо калифа, не знају како то да ураде. Свако од њих хоће да буде главни калиф, да одлучује о свему. Па побогу, то већ имамо, смислите нешто креативније.

И док наши политичари ратују увредама, на оба истока и овом европском и оном блиском, гине се подједнако успешно. Ми смо увукли главу у рамена и чекамо исход.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa