Савршени Копелијус Јовице Бјегојева

У богато културно балетско наслеђе убраја се велики романтични балет – „Копелија” или „Девојка са очима од емајла”. Постављен на музику Лео Делиба, први пут је изведен 1870. у париској Опери. Овај балет, реалистичког фантастичног либрета (Шарл Нуитер и А. Сен-Леона), настао по причи Е. Т. А. Хофмана „Пешчани човек”, бајковитог облика и техничког мајсторства, топло је поздрављен широм света.

Обнову београдске „Копелије” преузимају Љубинка и Петар Добријевић. Некохерентног и изузетно тешког кореографског илустрованог играног текста, с повременим „замрзнутим” играчким сценама, као да „беже” од прелепих Делибових музичких мотива „сабирних огледала” тумача-израза-улога, у овом „балету радње”.

Статични декор Милоша Вуксановића, с приказом слике једног градића с краја 18. века, није успео да анимира атмосферу овог занимљивог времена. Костими Катарине Грчић Николић су били без доследности у обликовању стилског идентитета националног костима (романтичне источне Европе), посебно женских костима, који су више асоцирали на лепршаве дворске одоре украшене шљокицама.

Прве вечери, 19. марта, Сваниду је тумачила примабалерина Теодора Спасић. Лепе филигранске фигуре, коректно је „одрадила” представу у духу наглашеног артизма. Колико год чудно звучало, у овој подели су мушкарци, главни мушки ликови, преузели власт над чистом формом балета жена, славећи тријумфалне перфекције мушке игре.

Младића Франца играо је Лев Семенов, врхунског руског стила академске технике, али уз сугестију да побољша партнерски однос у дуетима, адађу.

Улогу Копелијуса преузима Јовица Бјегојев, већ познат по креативном обликовању класичних балетских ликова (гроф Алберт у „Жизели”, принц Зигфрид у „Лабудовом језеру”…). Апсолутно је запањио својим новим талентом, хипнотичким пулсирајућим моћима стварања комичног гротескног лика Копелијуса, чаробњака, алхемичара, који зна тајну оживљавања механичких лутака, док лукаво (зло) кумује љубавним перипетијама Сванилде и њеног вереника, на крају крунисаних веселим венчањем. Његов искрени дар грађења експлозије ефектне, сензибилне, „лудорије игре”, није варка, илузија, слика, прича, већ остварење божје фаталне судбине играча, нашег савршеног Копелијуса, који дуго неће бити заборављен.

Друге вечери, 21. марта, видели смо нову поделу главних улога. Сванилду је играла примабалерина Маргарита Черомухина. Савладавши занатску страну свог позива, није додирнула унутрашњи говор аниме, због чега је изостала чар незаборавног уметничког доживљаја. Исте вечери, Франца је играо млади балетски играч Тома Крижнар, експресивне индивидуалности. Пленио је младалачким шармом високих скокова, развојних линија, лирских партитура, иако још недовољно избрушене технике, коју ће надамо се усавршити животом на сцени, уз педагога, балет-мајстора Константина Тешеуа.

На крају, има ли лепше позоришне чаролије од романтичне Копелије, која улази у стварност преточену у фантастику, оплемењену Великом уметношћу овог класичног балета, подједнако привлачног и за децу и за одрасле, уздигнутог изнад идеолошких предубеђења?

У обе представе „Копелије” дириговао је Ђорђе Павловић.