Партија покера са тројицом Кинеза

Не могу тачно да се сетим у ком бару сам упознао Огњена, корпулентног Далматинца, широких рамена, уских кукова и отвореног Његошевског погледа. Од тада се нисмо раздвајали. Пронашао ми је и први посао, да перем тањире у најпознатијем кинеском ресторану у Амстердаму.

Касније је одвео и код његовог пријатеља, чувеног Феликса. Нисам успео да сазнам његово право име, говорио је далматинским наречјем, као и Огњен. Феликс је био велики газда у Амстердаму, за подземни и надземни свет.

Огњен је приметио да добро играм шах. Питао ме је да ли знам да играм покер. Рекао сам му да не волим да се коцкам али да сам научио покер још у студенском граду од Црногораца.

- Феликс ме је замолио да те питам да ли хоћеш да играш за њега, он инвестира. Ти не играш са својим новцем. Бићеш плаћен.

Убеди ме са две речи, а требало ми је много пара јер сам решио да се кућим.

Илегална коцкарница била је на Дам скверу, радила је после 12 сати ноћу. Баш кад се сви кинески ресторани затварају.

Унутра дим од цигара, све Кинези само Огњен и ја Југословени. Убрзо је дошао и Феликс, човек са 50 година, дупло старији од мене и Огњена. Носио је америчке чизме до колена а испод мишке чврсто је држао бурзу. Бурза у жаргону знаци рупа, у ствари то је мушка ташница пуна крупних новчаница од 1000 гулдена.

Огњен ми је главом показао за који сто да седнем. Ту су већ седела тројица отмених Кинеза. Одмах сам схватио да су сви ресторанџије. Пар тура је брзо прошло, улози су још били мали.

Сетио сам се свега онога што су ме цимери Црногорци подучавали. Кад ти дођу карте у руку, прави се да их гледаш а у ствари посматрај жмиркајући своје противнике.

У делићу секунде они ће на свом лицу одати или разочарење или усхићење. После тог тренутка нећеш то више видети. Они ће  глумити и упирати очи у тебе. Ти онда погледај своје карте и увек се намршти. Онда долази оно главно, мој лични проналазак.

Када противник на пример стави на банак 1000 гулдена ја обавезно додам на ту хиљаду само један гулден. Наравно кад имам добре карте. Миц по миц у сали се после пар сати чуло само моје:

- То и још један Гулден (на немачком).

Кинези су се до те мере заплашили јер више нису знали кад су ми карте добре а кад лоше. Пред зору, један Кинез, са хитлеровским брчићима изгубио је стрпљење и додао на моју хиљадарку још 70.000, театрално их бацио на банак.

Брзо сам погледао Феликса који је седео за другим столом, преко пута мене. Видео сам му у очима страх, што сам протумачио да сам ја прави газда а не он. Сад или никад. Одсечно сам рекао у стилу команде:

-То и још један гулден!

Кинезу су испале карте из руку од стреса. Не због 70.000 већ због оног маленог Гулдена који га гура да иде даље. Показао сам своје карте, мада нисам морао јер он се опирао не плативши тај Гулден. Имао сам три краља, иначе не бих дао почетну хиљадарку. Био сам много бољи од његове три десетке.

Феликс је долетео као из пушке и покупио новац у црну кесу за смеће. Грануло је сунце кроз прозоре. Показао сам Огњену главом ка излазу. Брзо смо изашли.

Осећао сам се тупо и разочарано. Изгубио сам још једну ноћ у смрдљивој коцкарници а да нисам изашао у град у неки диско са сфером и публиком мојих година. Огњен ме је одушевљено тапшао по рамену:

- Свака ти част, како добро играш.

Дао сам му 500 Гулдена. Јер ми је Феликс пре почетка исплатио хиљадарку за целу ноћ играња. Дошли смо до Леце Плејна, за нама је трчао Феликс. Искрено речено, то ме је узнемирило јер ми је Огњен испричао да је он у младости у Белгији пљачкао златарнице са гуза (од позади) бушећи рупе у зиду са гасом. Имао је најбољи тим у Европи. Живели су у Француској.

Тамо је добио доживотну робију. Побегао је у Холандију где се оженио и добио азил. Сада се бави „бизнисом''. Но, преварио сам се. Феликс нас је стигао и мени у џеп гурнуо пет сома уз коментар: „Пас ти госпе, то си зарадио”.

Сутрадан је 31. децембар 1984. године. Решио сам да почастим Огњена и платим све око дочека Нове године. Једино је у Амстердаму слободан улаз у све барове и дискотеке. 

Ту луду ноћ променили смо двадесетак ноћних клубова. Огњен је раширио очи као мало дете. Мислио је да му је друг смотани филозоф. Ућутао је кад је видео да сам у баровима главна фаца, јер смо углавном свуда добијали пиће џабе.

Ујутру око 6 сати на немачкој граници у возу будила нас је полиција. Срећом, не само нас него све у возу. Требало је да идемо само једну станицу а ми смо оманули све до Немачке, пар стотина километра.

Кад смо ушли у воз одмах смо заспали. Држава Холандија сваког првог јануара враћа путнике са немачке границе назад. Омладина од умора и силног алкохола би спавајући стигла до - Истанбула.

Тог лета привремено сам напустио Холандију и отишао у војску у Југославију, јер ми је деда написао тешко писмо са једном реченицом: „Ако не дођеш у војску, ти за мене ниси човек.”

Одслужио сам војску, нешто помагао брату после ње и после две године кренем поново у Амстердам. Наравно, прво што сам урадио отишао сам да пронађем друга Огњена. Преврнуо сам цео град а од њега ни трага ни гласа. Морао сам до Феликса да се распитам.

Он ме је дочекао као краља у свом француском ресторану и одмах при поздраву саопштио:

- Убили су Огњена, пре 3 месеца.

- Где, ко, питам.

-У ноћном клубу, одговара кратко.

Више ништа нисам питао. Осетио сам бол и неверицу. Ко би убио таквог момка? Био је душа од човека. То прво вече у Амстердаму после повратка из војске чврсто сам одлучио да га напустим. Отишао сам у Ротердам, даље осамдесет километра. Решио сам да све почнем из почетка.

Имао сам новца да платим само једну ноћ у хотелу. Хвала Богу, успео сам да нађем посао и стан следећег дана.

Дан данас живим овде у Ротердаму већ тридесетак лета.

Торнадо, Холандија