Мно­го при­че о но­вом ве­ли­ком ра­ту

Сло­бо­дан Са­мар­џи­ја

„Свет је су­о­чен с нај­ве­ћом опа­сно­шћу још од окон­ча­ња Дру­гог свет­ског ра­та. Ушли смо у еру по­сле ко­је ла­ко мо­же да усле­ди но­ви оп­шти су­коб. Жи­ви­мо у вре­ме­ну у ко­јем је сва­ки сце­на­рио мо­гућ”, из­ја­вио је ових да­на пољ­ски пре­ми­јер До­налд Туск, од­го­ва­ра­ју­ћи на пи­та­ња но­ви­на­ра о мо­гућ­но­сти из­би­ја­ња отво­ре­ног ору­жа­ног су­ко­ба из­ме­ђу Ру­си­је и НА­ТО-а.

При­че о не­ми­нов­но­сти још јед­ног ве­ли­ког об­ра­чу­на на­ро­да, ако не и по­след­њег, све ви­ше пу­не стра­ни­це свет­ских ме­ди­ја. По­себ­но оних из тзв. мејнстрим ка­те­го­ри­је. Као да зна­ти­жељ­ни­ци­ма са свих стра­на на­ше пла­не­те ни­су до­вољ­ни ма­шта­ри­је филм­ских ре­жи­се­ра и зло­коб­на пред­ви­ђа­ња до­ко­них пи­са­ца. По­треб­не су им агре­сив­не ре­чи фран­цу­ског пред­сед­ни­ка Ема­ну­е­ла Ма­кро­на, европ­ских и би­ро­кра­та НА­ТО-а и слич­них. При­пре­ме за но­ву гран­ди­о­зну ка­та­стро­фу уве­ли­ко су у то­ку.

На За­па­ду, ко­ји је увек до са­да пр­ви по­кре­тао уни­шта­ва­ње не­по­слу­шних на­ро­да, за­бо­ра­вља­ју на про­шлост и упор­но твр­де да прет­ња до­ла­зи – с ис­то­ка. Али не би­ло ко­јег, већ оног сме­ште­ног на те­ри­то­ри­ји евро­а­зиј­ске Ру­си­је. Да ли је за­и­ста реч о стра­ху, или је то тек же­ља да се, јед­ном за сваг­да, по­ко­ри нај­плод­ни­ји и енер­ген­ти­ма нај­бо­га­ти­ји део европ­ског све­та, про­це­њу­је сва­ко пре­ма свом на­хо­ђе­њу и дру­штву у ко­јем ег­зи­сти­ра. Као да ис­ку­ства На­по­ле­о­на, ен­гле­ских кра­ље­ва, мон­гол­ских осва­ја­ча, Ли­тва­на­ца, Хи­тле­ра... да­нас ни­ко­ме ни­шта не зна­че. Те­ро­ри­стич­ки акт у „Кро­кус си­ти хо­лу” у Мо­скви са­мо је део та­квог на­чи­на раз­ми­шља­ња. Уоста­лом, као и све што се већ ду­же од две го­ди­не де­ша­ва у Укра­ји­ни.

Упра­во сто­га с пра­вом се по­ста­вља пи­та­ње: ко­ме је на За­па­ду, и за­што, био не­при­хва­тљив сво­је­вре­ме­ни пред­лог Мо­скве да се зе­мља ко­ју во­ди Во­ло­ди­мир Зе­лен­ски пре­тво­ри у не­ку вр­сту там­пон-зо­не из­ме­ђу НА­ТО-а и Ру­си­је, да јој се омо­гу­ћи да под јед­на­ким усло­ви­ма са­ра­ђу­је са свим европ­ским др­жа­ва­ма, да та­мо­шњи свет жи­ви без­бед­но, без на­ру­ша­ва­ња на­ци­о­нал­них и вер­ских пра­ва по­је­ди­на­ца или би­ло ко­је гру­пе гра­ђа­на, без ис­ти­ца­ња на­ци­стич­ких сим­бо­ла под ко­ји­ма се од­ви­ја­ла кла­ни­ца Дру­гог свет­ског ра­та, без не­по­треб­ног го­ми­ла­ња на­о­ру­жа­ња... Ко­ме је за­и­ста би­ло по­треб­но ко­ма­да­ње и уни­шта­ва­ње дру­ге по ве­ли­чи­ни др­жа­ве на кон­ти­нен­ту? Или је реч тек о на­ви­ци сте­че­ној то­ком рас­пар­ча­ва­ња ис­точ­ног бло­ка др­жа­ва, Со­вјет­ског Са­ве­за, Ју­го­сла­ви­је, Че­хо­сло­вач­ке...

Ка­ко про­ме­ни­ти та­кво раз­ми­шља­ње? Тех­но­ло­ги­ја још ни­је ус­пе­ла да ство­ри ве­штач­ку хра­ну, во­ду и ва­здух ко­ји би мо­гли да за­до­во­ље по­тре­бе ми­ли­јар­де жи­те­ља за­пад­ног све­та. Ма­ла је ве­ро­ват­но­ћа и да ће у то­ме ика­да ус­пе­ти, јер он­да на­шу пла­не­ту ви­ше не би на­ста­њи­ва­ла људ­ска би­ћа не­го не­ке чуд­не кре­а­ту­ре без лич­них осе­ћа­ња или ис­ку­ста­ва. А то зна­чи и без спо­соб­но­сти за но­ву кре­а­ци­ју. На­де у та­кво ре­ше­ње уве­ли­ко бле­де.

Овог пу­та уоп­ште не по­ми­ње­мо мо­гућ­ност ну­кле­ар­ног уни­ште­ња. До са­да је већ по­ста­ло ја­сно да те­о­ри­ја о „злат­ној ми­ли­јар­ди пре­жи­ве­лих” не­ма осно­ва. Јер у ту за­ми­шље­ну ка­те­го­ри­ју убра­ја­ју се углав­ном они ко­ји ни до са­да ни­су на­у­чи­ли да ства­ра­ју, или јед­но­став­но то ни­су же­ле­ли, већ су се осла­ња­ли тек на оно што су мо­гли да от­му од дру­гих ко­ји­ма је рад од­у­век био је­ди­ни и при­ро­дан на­чин оп­стан­ка, за­штит­ни знак. Да­на­шњи „те­о­ре­ти­ча­ри бу­дућ­но­сти” упра­во те, ко­ји су хи­ља­да­ма го­ди­на пре­жи­вља­ва­ли за­хва­љу­ју­ћи соп­стве­ном тру­ду и би­ло ко­јем дру­гом по­зи­тив­ном ан­га­жма­ну, са­да ола­ко свр­ста­ва­ју у – бив­ше.

Ка­ко ре­ко­смо, но­ви рат је по­тре­бан за­рад осва­ја­ња при­род­них си­ро­ви­на, хра­не, по­гон­ских го­ри­ва. И то не­ма ни­ка­кве ве­зе с иде­о­ло­ги­јом или прет­њом јед­них пре­ма дру­ги­ма. Био би то сва­ка­ко су­коб ло­кал­ног ка­рак­те­ра, сли­чан оном ко­ји се тре­нут­но де­ша­ва у Укра­ји­ни, са­мо да­ље на ис­то­ку, да­ле­ко обим­ни­ји и с не­са­гле­ди­вим по­сле­ди­ца­ма. Јед­на­ко по по­бе­ђе­ног као и по по­бед­ни­ка. А то га у сва­ком по­гле­ду чи­ни бе­сми­сле­ним.