Mno­go pri­če o no­vom ve­li­kom ra­tu

Slo­bo­dan Sa­mar­dži­ja

„Svet je su­o­čen s naj­ve­ćom opa­sno­šću još od okon­ča­nja Dru­gog svet­skog ra­ta. Ušli smo u eru po­sle ko­je la­ko mo­že da usle­di no­vi op­šti su­kob. Ži­vi­mo u vre­me­nu u ko­jem je sva­ki sce­na­rio mo­guć”, iz­ja­vio je ovih da­na polj­ski pre­mi­jer Do­nald Tusk, od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nja no­vi­na­ra o mo­guć­no­sti iz­bi­ja­nja otvo­re­nog oru­ža­nog su­ko­ba iz­me­đu Ru­si­je i NA­TO-a.

Pri­če o ne­mi­nov­no­sti još jed­nog ve­li­kog ob­ra­ču­na na­ro­da, ako ne i po­sled­njeg, sve vi­še pu­ne stra­ni­ce svet­skih me­di­ja. Po­seb­no onih iz tzv. mejnstrim ka­te­go­ri­je. Kao da zna­ti­želj­ni­ci­ma sa svih stra­na na­še pla­ne­te ni­su do­volj­ni ma­šta­ri­je film­skih re­ži­se­ra i zlo­kob­na pred­vi­đa­nja do­ko­nih pi­sa­ca. Po­treb­ne su im agre­siv­ne re­či fran­cu­skog pred­sed­ni­ka Ema­nu­e­la Ma­kro­na, evrop­skih i bi­ro­kra­ta NA­TO-a i slič­nih. Pri­pre­me za no­vu gran­di­o­znu ka­ta­stro­fu uve­li­ko su u to­ku.

Na Za­pa­du, ko­ji je uvek do sa­da pr­vi po­kre­tao uni­šta­va­nje ne­po­slu­šnih na­ro­da, za­bo­ra­vlja­ju na pro­šlost i upor­no tvr­de da pret­nja do­la­zi – s is­to­ka. Ali ne bi­lo ko­jeg, već onog sme­šte­nog na te­ri­to­ri­ji evro­a­zij­ske Ru­si­je. Da li je za­i­sta reč o stra­hu, ili je to tek že­lja da se, jed­nom za svag­da, po­ko­ri naj­plod­ni­ji i ener­gen­ti­ma naj­bo­ga­ti­ji deo evrop­skog sve­ta, pro­ce­nju­je sva­ko pre­ma svom na­ho­đe­nju i dru­štvu u ko­jem eg­zi­sti­ra. Kao da is­ku­stva Na­po­le­o­na, en­gle­skih kra­lje­va, mon­gol­skih osva­ja­ča, Li­tva­na­ca, Hi­tle­ra... da­nas ni­ko­me ni­šta ne zna­če. Te­ro­ri­stič­ki akt u „Kro­kus si­ti ho­lu” u Mo­skvi sa­mo je deo ta­kvog na­či­na raz­mi­šlja­nja. Uosta­lom, kao i sve što se već du­že od dve go­di­ne de­ša­va u Ukra­ji­ni.

Upra­vo sto­ga s pra­vom se po­sta­vlja pi­ta­nje: ko­me je na Za­pa­du, i za­što, bio ne­pri­hva­tljiv svo­je­vre­me­ni pred­log Mo­skve da se ze­mlja ko­ju vo­di Vo­lo­di­mir Ze­len­ski pre­tvo­ri u ne­ku vr­stu tam­pon-zo­ne iz­me­đu NA­TO-a i Ru­si­je, da joj se omo­gu­ći da pod jed­na­kim uslo­vi­ma sa­ra­đu­je sa svim evrop­skim dr­ža­va­ma, da ta­mo­šnji svet ži­vi bez­bed­no, bez na­ru­ša­va­nja na­ci­o­nal­nih i ver­skih pra­va po­je­di­na­ca ili bi­lo ko­je gru­pe gra­đa­na, bez is­ti­ca­nja na­ci­stič­kih sim­bo­la pod ko­ji­ma se od­vi­ja­la kla­ni­ca Dru­gog svet­skog ra­ta, bez ne­po­treb­nog go­mi­la­nja na­o­ru­ža­nja... Ko­me je za­i­sta bi­lo po­treb­no ko­ma­da­nje i uni­šta­va­nje dru­ge po ve­li­či­ni dr­ža­ve na kon­ti­nen­tu? Ili je reč tek o na­vi­ci ste­če­noj to­kom ras­par­ča­va­nja is­toč­nog blo­ka dr­ža­va, So­vjet­skog Sa­ve­za, Ju­go­sla­vi­je, Če­ho­slo­vač­ke...

Ka­ko pro­me­ni­ti ta­kvo raz­mi­šlja­nje? Teh­no­lo­gi­ja još ni­je us­pe­la da stvo­ri ve­štač­ku hra­nu, vo­du i va­zduh ko­ji bi mo­gli da za­do­vo­lje po­tre­be mi­li­jar­de ži­te­lja za­pad­nog sve­ta. Ma­la je ve­ro­vat­no­ća i da će u to­me ika­da us­pe­ti, jer on­da na­šu pla­ne­tu vi­še ne bi na­sta­nji­va­la ljud­ska bi­ća ne­go ne­ke čud­ne kre­a­tu­re bez lič­nih ose­ća­nja ili is­ku­sta­va. A to zna­či i bez spo­sob­no­sti za no­vu kre­a­ci­ju. Na­de u ta­kvo re­še­nje uve­li­ko ble­de.

Ovog pu­ta uop­šte ne po­mi­nje­mo mo­guć­nost nu­kle­ar­nog uni­šte­nja. Do sa­da je već po­sta­lo ja­sno da te­o­ri­ja o „zlat­noj mi­li­jar­di pre­ži­ve­lih” ne­ma osno­va. Jer u tu za­mi­šlje­nu ka­te­go­ri­ju ubra­ja­ju se uglav­nom oni ko­ji ni do sa­da ni­su na­u­či­li da stva­ra­ju, ili jed­no­stav­no to ni­su že­le­li, već su se osla­nja­li tek na ono što su mo­gli da ot­mu od dru­gih ko­ji­ma je rad od­u­vek bio je­di­ni i pri­ro­dan na­čin op­stan­ka, za­štit­ni znak. Da­na­šnji „te­o­re­ti­ča­ri bu­duć­no­sti” upra­vo te, ko­ji su hi­lja­da­ma go­di­na pre­ži­vlja­va­li za­hva­lju­ju­ći sop­stve­nom tru­du i bi­lo ko­jem dru­gom po­zi­tiv­nom an­ga­žma­nu, sa­da ola­ko svr­sta­va­ju u – biv­še.

Ka­ko re­ko­smo, no­vi rat je po­tre­ban za­rad osva­ja­nja pri­rod­nih si­ro­vi­na, hra­ne, po­gon­skih go­ri­va. I to ne­ma ni­ka­kve ve­ze s ide­o­lo­gi­jom ili pret­njom jed­nih pre­ma dru­gi­ma. Bio bi to sva­ka­ko su­kob lo­kal­nog ka­rak­te­ra, sli­čan onom ko­ji se tre­nut­no de­ša­va u Ukra­ji­ni, sa­mo da­lje na is­to­ku, da­le­ko obim­ni­ji i s ne­sa­gle­di­vim po­sle­di­ca­ma. Jed­na­ko po po­be­đe­nog kao i po po­bed­ni­ka. A to ga u sva­kom po­gle­du či­ni be­smi­sle­nim.