Разуздана журка корумпиране елите

„Мистер Долар” Бранислава Нушића разликује се у стилско-формалном смислу од његових „великих” комедија, „Госпође министарке”, „Ожалошћене породице”, „Др” и других, у погледу лабавије композиције и бројности ликова који граде разуђену слику друштва, такозване елите, чија се ароганција и покондиреност постављају у центар критичке пажње. Теме које се претресају јесу веома нушићевске, или молијеровске, јер радња јасно разоткрива наказна понашања, израсла на лицемерју, претварању и тврдокорном материјализму који на пиједестал свих вредности поставља новац.

У новом сценском тумачењу овог комада редитељ Милош Лолић бира савремену, смелу, интригантну и стилизовану форму, постављајући основу радње у околности заглушујуће техно-журке (драматургија Периша Перишић, композиторка Невена Глушица). Позорницу на почетку, у одговарајућој пратњи електро-ритмова, шибају ласери под којима се актери разуздано крећу, одмах утврђујући да ћемо гледати представу која изазовно помера естетске границе у читању Нушића, нарочито у оквирима Народног позоришта. Сценски простор одређује и гломазна, провидна, стилизована и симболички подстицајна пирамидална конструкција са пропадалиштем, где ликови силазе, у гледаоцу невидљиви простор игре, али су озвучени микрофонима тако да можемо да чујемо шта се дешава, што успоставља занимљиво значењско поље, са раздвајањем тела и звука (идејно решење сценографије Милош Лолић, реализација сценографије Мираш Вуксановић). Глумци су све време озвучени микрофонима (бубицама), што је у већем делу представе неопходно, да би се њихови гласови пробили до публике кроз бучну музику, или у поменутим призорима, где чујемо гласове о догађајима које не видимо.

Иако повремено гради заиста занимљива решења, то механичко посредовање гласова је највећа препрека у доживљају радње, не само зато што је у извођењу било неспретно, јер су се током представе могли чути шумови и ударци који не би требало да се чују, што је реметило нашу перцепцију, већ и зато што је довело до особеног отуђења игре глумаца. Њихов говор, посредован микрофоном, у већем делу представе ствара баријеру, и несклад, тако да смисао речи не долази до пуног изражаја. До нас се тешко пробијају комичка значења текста, али и бритке Нушићеве мисли о подивљалом, неукротивом материјализму који је друштвене вредности окренуо наопачке. Другим речима, ова неспорно атрактивна форма је садржај у доброј мери гурнула у запећак.

С друге стране, маштовити редитељ Лолић у низу призора веома узбудљиво разиграва радњу, зачудним решењима која освајају гледаочеву свест, на пример, у заиста опчињавајућим групним сценама, где тела у покрету живо одражавају снагу масе, односно гомиле, уједињене похлепом, користољубљем, лагањем. Допадљиви су и иронијом фино обојени призори Жановог брчкања у базенчићу, или предлога Пословне жене (Ана Јанковић) која збори док лежи у соларијуму, у делу сценске радње који се дешава у неком спа центру. Из бројног ансамбла се издвајају индивидуализовани ликови Матковића (Радован Вујовић), главног сплеткароша који изазива пометњу, проглашавањем келнера Жана за новог богаташа, вртоглаво мењајући однос лицемерне елите према њему. Матковић помало подсећа на Молијеровог Мизантропа, у погледу згађености свеприсутним друштвеним претварањем, што га дистанцира од окружења, а помало је и налик Шекспировом Јагу, гнусном манипулатору који у сенци упетљава ту велику ујдурму. Недим Незировић игра Жана који са лакоћом прихвата нови друштвени статус, Теодора Драгићевић живо и шармантно представља непомирљиву Маришку, његову девојку из времена сиромаштва, Ивана Шћепановић је прагматична Госпођа редаторка…

Цело друштво је ефектно постављено на ротациону сцену чије је кретање заводљиво на визуелном, формалном плану, али је истовремено фино уткано у значења представе. Ликови се крећу у кружном току који се може симболички схватити као променљивост судбине, као точак среће који се окреће, бацајући једне на врх друштвене пирамиде, а друге на њено дно. Жан је узлетео у непрегледне висине, да би се убрзо са њих стрмоглавио, откривајући привременост и илузорност друштвеног сјаја, Нушићеву дискретну опомену да тај сјај заслепљује поглед на оно што би у животу могло бити заиста вредно.