Нема више изазова, успоравам темпо

Концертом под називом „Све моје хероине”, сопран Јасмина Трумбеташ Петровић, првакиња опере Народног позоришта у Београду, обележиће три деценије уметничког рада 13. априла од 20 часова на Великој сцени свог матичног позоришта. Њени гости биће сопран Снежана Савичић Секулић и баритон Драгутин Матић, а оркестром ће дириговати Александар Којић. Јасмина Трумбеташ има иза себе бројне награде и око 50 остварених рола оперског и концертног репертоара, у Београдској опери је ангажована од 1993. године, прво као члан Оперског студија, а три године касније и као солиста. Првакиња Опере националног театра је од 2002. године, а гостовала је и на другим сценама у земљи и свету,  са истакнутим домаћим и страним уметницима. Посебно место у њеној каријери имале су роле: Турандот, Аиде, Тоске, Леоноре  у „Трубадуру” и „Моћи судбине”, Мадам Батерфлај, Адријане, Елизабете, Амелије... Разговор за „Политику” са Јасмином Трумбеташ почињемо позивајући се на наслов предстојећег концерта, који она објашњава:

– „Све моје хероине” је симболичан назив, а односи се на улоге које сам до сада остварила и са којима сам на сцени живела и расла. Било је тешко од свих остварених рола направити избор, јер сам за сваку емотивно везана. Хтела сам много више, али овог пута сам морала да се фокусирам на избор десет арија за концерт поводом три деценије уметничког рада.

Када сагледате све што сте постигли,  да ли нешто себи замерате, да ли је могло другачије? Чиме се поносите?

Важим за уметника који је према себи захтеван и самокритичан. У досадашњој каријери увек сам  била студиозна и улоге спремала до најситнијих детаља, јер све што је површно није уметност, него просек, само најистрајнији и посвећени успеју да испливају на површину. Свакако да је могло другачије, другачијим путевима, са другачијим људима, али увек је на вама избор који ћете пут изабрати. Некад је то био недостатак храбрости да поједине ствари промените, нарочито када сте почетник, а некад је то сплет околности. Кад погледам уназад остварила сам пуно тога и у оперском репертоару и у концертном. Увек сам трагала за нечим новим и желела да више радим, јер уметник који не ствара, он не живи. И данас одзвања реченица маестра Јагушта: „Ако желиш да будеш прави и комплетан уметник поред оперског, треба да се оствариш и у другим стиловима концертног репертоара”. Тако сам певала и ораторијуме од Вердија, Моцарта, Брамса и других, до старих мајстора, песама и циклуса различитих композитора. Борила сам се и радила  поштено. Неки су ме признавали, неки нису, па су ме из својих разлога заборављали. Неки су волели да раде са мном говорећи да сам уметник великих гласовних могућности, а неки ме и до данас нису позвали да учествујем у  њиховим пројектима. Никоме ништа не замерам, па ни себи. Бог је имао план за мене и ја сам га стоички носила. Од самог почетка каријере до сада остала сам иста. Много тога научила сам о животу, прошла многе земље и упознала различите људе и нације и то је неизмерно искуство. Сачувала сам своје достојанство и знам своје место. Поносна сам на све што сам урадила, професионално и приватно. Није било лако бити мајка и истовремено градити каријеру. Постоји низ догодовштина које су ме пратиле, али сам их уз божју помоћ превазишла. Све остало је историја.

Ко је највише утицао на вас, мењао вас и био пример како сазревати? Које улоге су вас прекалиле и ојачале?

Учила сам од многих и од сваког узимала и прихватала по нешто. Прво од мојих професора, Предрага Андровића у музичкој школи који ме је увео у свет белканто певања, а после од професорке Радмиле Бакочевић на Факултету музичких уметности  код које сам се развијала и надограђивала и сазнала шта значи певање на сцени. Учила сам и од различитих редитеља, диригената са којима сам радила на улогама, али и од великих певачких легенди, светски признатих сопрана. Како сам као певач стасавала, улазила сам у све захтевније и тешке улоге. Свака од њих је у себи имала нешто што је вокалнотехнички најтеже. Тако је, на пример, у „Тоски” најтежи други чин, у „Трубадуру” четврти,  у „Аиди” трећи итд. Улоге су саме долазиле, али дефинитивно је Леонора у „Трубадуру” била прекретница за мој даљи развој, јер сам са њом и мојим првим Вердијем открила прави пут, а то су улоге из Вердијевог оперског репертоара, као и Пучинијевог и уопште италијанског, белканто репертоара. Тоска, Амелија у „Балу под маскама”, Елизабета у „ Дон Карлосу”, Аида, Мадам Батерфлај, „Моћ судбине”....

У једном периоду сте били директор Опере. Да ли вам је жао или драго због тога?

Не треба жалити ни за чим. С једне стране, за те три године на месту директора Опере  оставила сам иза себе четири премијере – две домаће опере „Коштану” и „На уранку”, те „Манон Леско” и „Орфеја и Еуридику”. Била је пандемија тада, али сам са ансамблом реализовала и више од 50 концерата, јер представе нису могле да се играју. С друге стране, у том периоду нисам наступала на сцени, само спорадично. То је оно што не могу да вратим. Али, дођете на то место са идејом да ћете ви умети боље и брже, а онда се суочите са реалношћу да је то велики ансамбл са различитим перцепцијама и да ништа није лако. О томе сам већ говорила, да не понављам. То је сада иза мене, а ја гледам напред достојанствено и радујем се сваком новом успеху којем претходи велики рад.

Како видите године које долазе, шта ће убудуће бити изазов за вас?

Нема више изазова (смех)! Сада све иде на знање и искуство, само је питање воље и жеље да и даље стварате и креирате. Можда у неком успоренијем темпу, без журбе, без доказивања са циљем да останете на висини. Имам још тога да урадим, што до сада нисам стигла, а што би ми пријало. Полако, неке нове, друге улоге, концерти и дружења са уметницима и поклоницима оперске музике.