„Боје живота” – за очи и душу

„Боје живота” у бојама музејског окружења – складно и пријатно за очи и душу. Наша велика сликарка Надежда Петровић на изложби у Музеју савремене уметности на Ушћу представљена нам је поводом обележавања Сретења кроз избор дела углавном из музејске збирке, уз неколико позајмица и ти радови се могу видети све до 12. маја. Мада су њене слике и цртежи у последње време често пред нама, сваки пут угао је другачији и сваки пут о њеном опусу може се стећи нови утисак.

Поставка радова ове пионирке модернизма и једног од главних утемељивача српског модернистичког сликарства 20. века, коју је осмислила Мишела Блануша, музејска саветница МСУБ, представља један могући поглед на њено стваралаштво, у којем су присутни сви жанрови, од пејзажа и портрета, преко актова и фигуралних композиција, насталих током различитих уметничких периода, с циљем упознавања публике са мањим сегментом њеног целокупног опуса и већином делима која чине део колекције МСУБ, али и појединим делима из фонда Музеја града Београда, новосадске Галерије Матице српске и Музеја Југославије.

Уз подсећање да је Надежда Петровић (1873–1915) била свестрана личност која се бавила сликарством, фотографијом, педагошким радом, ликовном критиком, женском еманципацијом, колективним деловањем, као и друштвено-политичким питањима, у периоду историјских и уметничких превирања почетком 20. века, са временске дистанце дуже од једног века њена уметност, каже нам наша саговорница, може се сагледати као пионирски подухват жене која је готово у свему чиме се бавила била предводница, а највише на уметничком пољу. Надеждин приступ сликарству је резултат школовања у Минхену и боравака у Паризу и Италији, али и константног враћања вољеној Србији, што ће се рефлектовати кроз теме што носе предзнак националног. Заједнички именитељ свега тога је снага боје и геста, као лични ставови и живот, што су их обојили пределе и људе српског поднебља са којег је потекла.

– На изложби је представљено 25 слика од 32 које се налазе у Збирци сликарства од 1900. до 1950. нашег музеја, уз неколико позајмљених радова. Неке од слика су капитална дела наше изузетне уметнице која можемо видети на већини изложби што се баве презентацијом Надеждиног богатог стваралачког опуса, као што су: „Ваљевска болница” (1915), „Официр”, (1914), „Тобџија”, (1914), „Из Иберзеа” (1903)… Међутим, овом приликом посетиоци могу видети и дела која нису толико често излагана, као што су њени пејзажи из околине Београда, портрети и актови рађени снажним експресионистичким гестом, портрет мајке и сестре, али и два портрета која представљају најстарије слике у колекцији МСУБ: „Младић с црним шеширом” (1899) и „Баварац” (1899). Изложба је била добра прилика да се публици ова поменута дела после дужег времена поново представе – води нас кроз причу о Надежди Мишела Блануша.

На наше питање шта је то специфично за групу изложених минијатура које тако груписане имају посебну драж и како се Надеждин сликарски приступ рефлектује у тој умањеној форми она каже:

– Пажњу посетилаца посебно привлаче баш те минијатуре: пејзажи који, иако малих димензија, приказују снагу сликаркине животне и уметничке енергије. Мали формати нису необична појава на почетку 20. века у српском модернистичком сликарству, што због стандарда димензија слика које је већина уметника неговала, што због високих цена сликарског материјала који су користили. У Надеждином случају могуће да се за њих определила с обзиром на то да се самофинансирала од посла наставнице цртања и одобрене врло скромне државне стипендије током две године кратког али уметнички врло интензивног и значајног боравка у Паризу, истичући више пута да „жели бити сликар пре свега” па је све уложила у своју уметност. На мале формате унела је максималну снагу сликарске енергије, боје, светлости и потеза којима они зраче, па пред њима стичемо утисак као да стојимо испред великих монументалних композиција.

Мимо дела по којима је најпрепознатљивија на поставци је и један акт. Говорећи о тој теми у Надеждином опусу кустоскиња истиче:

– Поред занимљивих портрета и пејзажа које је насликала, Надежда је остварила и запажена дела у жанру акта мада ова тематика није била тако честа у делима уметница почетком прошлог века, посебно у време њеног школовања у Вишој женској школи у Београду, Академији у Минхену и током запослења у средњим школама као наставнице сликања. Нажалост, тада је још постојала подела на мушко-женске школе и одељења, а на већини академија у женским одељењима уметнице и нису училе да раде актове јер њима није било дозвољено гледање модела по којима би могле стварати. Ипак, Надежда је успела да превазиђе ове препреке и наслика изузетне женске актове, попут изложеног дела „Седећи женски акт” из 1902. године. Њена способност да изрази људско тело са таквом сензитивношћу и уз све ликовне вредности стила који је неговала, говори о њеном изузетном таленту, упркос друштвено наметнутим ограничењима што су је окруживала. Ова дела не само да су изузетна по свом квалитету, већ су и сведочанство о храбрости и упорности уметнице у суочавању са изазовима свог времена.

Мишела Блануша на крају додаје и то да музеј изражава захвалност Милошу Kоларжу и Радио.телевизији Србије на дозволи за коришћење и репродуковање изложбеног документарног материјала.